Истраживање у Енглеској спроведено пре нешто више од десет година показало је да возачи узраста од 18 до 22 године непропорционално много гину у саобраћајним несрећама. Имају добре рефлексе, добро виде, добра им је пажња, здрави су али опет, јако пуно гину у односу на остале старосне групе, открио је Ранко Рајовић у подкасту са Миланом Јовановићем Стронгменом.
– У чему је заправо проблем? Дошли су до закључка да је ствар у томе што млади немају свест о реалној опасности. Већ тад су постојале видео-игрице у којима је могуће погинути три пута и кренути испочетка. И они немају осећај за опасност. Може да игра данас игрицу пет пута и пет пута да крене испочетка. Онда седне у ауто, а ауто није играчка. Само мало брже ако уђе у кривину, њега ауто избацује. Тада су схватили да ипак треба дете да доживи реалну опасност како би уочило разлику. – каже Рајовић.
У овим стварима је, како објашњава, срећа што мало каснимо за западом, па би било добро да мало од запада учимо, гледајући њихове грешке.
– Дете треба да осети опасност. Морамо родитељима да отворимо видике и научимо их да дозволе детету да прође неку опасност, нешто што ми као родитељи можемо у сигурном окружењу да креирамо. Ја сам своју децу водио, кад год смо имали времена, на планину Тару. И то често без маме. Ишла је и она с нама, али смо некад ишли и сами. Зашто? Па зато што мама хоће да их заштити, то је њен инстинкт. И често причам ту причу. Било је то за 1. мај, дани су били топли, али ноћу је температура умела да падне и испод нуле. Смештени смо били у брвнари без струје и воде. Дан леп, поподне, они се играју, а ја им кажем да треба да донесу воду са извора и гранчице за потпалу. Они оду донесу мало воде и неколико гранчица јер немају времена, журе да се играју. Падне вече, њима хладно и кажу ми ‘Тата, заложи ватру.’ ‘Па не могу, немам ситне гране за потпалу, а сад је мрак у шуми и не можемо да донесемо.’ Наравно, имали су ћебад, па су се покрили. После тога су тражили воду. Питао сам их да ли су донели са извора. Јесмо, кажу. Па где је? Попили. Ја сам, наравно оставио мало воде са стране, али тек да имају по пар гутљаја. Сутра нисам морао ништа да кажем. Донели су десет флаша воде са извора и гранчица за потпалу да имамо за месец дана. Деца морају сама да осете да зависе од себе, а не да им ми говоримо шта морају. Посао родитеља је управо да их доведу у ситуацију, не да буду смрзнути и жедни, али да добију своју важну лекцију. – испричао је Рајовић.
Он додаје да ове ствари више ради тата него мама, јер би мама сигурно отишла и по воду и по гранчице.
– И ту је та равнотежа између маме и тате која треба да постоји и у којој расту здрава деца.
Ипак, иако је мамина природна улога заштитничка, овај стручњак за дечји развој подсећа да маме у томе умеју и да претерају и да раде све за своје дете. Облаче га за вртић, везују пертле, све приносе и тиме га не спремају за живот.
– Замислите гепарда. Његов живот зависи од брзине трчања и акомодације ока. Шта то значи? Он кад трчи 120 километара на час, он хвала газелу. Јер је она сасвим мало спорија. Његова једина шанса да је ухвати је да у том пуном спринту фиксира газелу. Он кад за њом трчи он помера тело, али никад и главу. Зашто? Па зато што мора да фиксира антилопу. Ако се мало помери глава, трка је изгубљена. А како је гепард развио ту способност а није се с тим родио? Па мали гепард, са братом, са сестром трчи, провлачи се, пење се, пада… Па онда дође код маме и удара је по глави, хоће да се игра, а мама га шапом одалами и он се преврће. пада и у том превртању он се спрема за живот. Наравно да не треба ми децу да ударамо, није то поента, али то је начин на који се гепард спрема за живот. А шта је супротно од тога? Да му мама све доноси, приноси, ради уместо њега. Тај гепард неће преживети. Ми смо једина жива бића која својим младунцима праве биолошки проблем јер их не оптерећујемо ничим да се не муче. „Нека, мама ће то.“ И ми смо, заправо, успорили биолошки развој наше деце.“ – тврди Ранко Рајовић.
Све то се, каже он, провлачи касније кроз школу, факултет и живот.