Нажалост, родитељи све чешће постају аниматори, а то није њихов посао, каже Ранко Рајовић у видеу објављеном на страници НТЦ систем учења.
– Дете треба да има своје слободно време. Оно што родитељ може да уради, јесте да га заигра. Можда дете има неке играчке, па би онда нека одрасла особа могла да га усмери и покаже му нека правила, а кад се оно заигра, ту родитељи више нису потребни. – тврди Рајовић.
Дете које има проблем досаде је дете које размишља. Оно ће, објашњава Ранко Рајовић, пронаћи нове и другачије начине да користи играчке, замишљаће чак и оне играчке које нема, а неки ће измислити и пријатеља.
И ту, каже он, долазимо до друге важне ствари поред самосталне игре детета, а то је игра са вршњацима.
– Кад пустите дете међу вршњаке, ту анимација није потребна. Деца се сама играју, осмишљавају правила, развијају способност за тимски рад. И не морају то бити баш вршњаци, могу бити и мало млађа или мало старија деца. Тако старији уче како да брину о млађима, а млађи се могу осећати заштићено. – рекао је Рајовић и додао да су то две грешке које родитељи често праве: превише анимирају дете и не пуштају га довољно међу вршњаке.
Прочитајте и: Како мајка утиче на развој мозга код детета?
Шта је проблем ове генерације?
Ранко Рајовић каже да новије генерације деце, рођене отприлике од 2005. године, више времена проводе затворени у кући него у парку и да је то много већи проблем него што се нама чини.
– Имамо генерацију деце која одраста у затвореном простору, уз лаптоп, телефон, видео-игрице, 20 дечјих канала. И то је дете ком нико не треба, за игру су му екрани довољни. Ту нема ни социјализације ни развоја. – објашњава овај стручњак за дечји развој.
Он каже да је улога родитеља данас озбиљнија и комплекснија него пре јер се лако развија потреба детета да улази у виртуелни свет и да стално помера границе.
– Ако смо га пустили пола сата дневно, врло брзо тражиће сат времена. Ако је нови договор сат времена, оно ће тражити два сата. Ту нема границе јер се током тих активности активирају допамински рецептори који и изазивају тај проблем зависности. И баш зато је важно да родитељ изведе дете из тог виртуелног света у стварни. – каже Рајовић и скреће пажњу на то да сад имамо ситуацију да су паркови око нас празни.
– Где су деца нестала из паркова? За то једино могу да буду одговорни родитељи. Они су ти који треба да врате дете у природу, у паркове, где може да се развија у игри са својим вршњацима.
Каква игралишта требају деци
Природна. Узбрдо, низбрдо, рупе, стрмине. Тако се мозак развија и тако се хиљадама година развијао, каже Ранко Рајовић и описује необичну ситуацију која се десила кад га је, пре десетак година, позвао директор ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Сомбору, да га замоли да дође и одржи семинар родитељима.
– Шта се догодило? Па, школа је организовала крос за децу кроз шуму, а родитељи су покренули петицију да се тај крос забрани, јер би деца могла да се ударе, повреде, запну. Шта ако наиђу на неку неравнину, корен дрвета, препреку, пашће па ће повредити, огулити лактове, колено, можда ће нешто сломити. И родитељи су потписали и предали петицију. Два родитеља су чак адвокати и у петицији је писало да ће, у случају да се неко дете повреди, родитељи тужити школу. Отишли смо тамо, одржали предавање и родитељи су петицију повукли. – испричао је Рајовић.
Некада је било незамисливо да родитељи пишу петицију да дете не трчи кроз шуму, а шта се то догодило у ових двадесет година, ни Ранку Рајовићу није сасвим јасно.
– Само кад би родитељи схватили да када дете трчи или се пење узбрдно, иде преко препрека, оно активира динамичку акомодацију ока. За то време оно мора да процењује близину предмета и када да је прескочи, мора да фиксира главу у правцу којим се креће, одржава равнотежу. И тако се мозак развија – у покрету. – објашњава Рајовић.
Дете које се не креће – не развија се, нема повезане регије мозга
Поплава развојних сметњи, не само код нас него и у Европи, последица је, верује овај стручњак за дечји развој, недовољно повезаних регија у мозгу.
– Дислексија, дисграфија, дискалкулија, права поплава развојних сметњи, зато што регије нису довољно повезане. Оне се повезују искључиво кретањем и то не само обичним ходом, већ комплексним врстама кретања. Зато је важно дете викендом водити на село, у шуму, у природу. – закључује Ранко Рајовић.