Како помоћи детету? Ово питање поставља себи скоро сваки родитељ/старатељ/неговатељ. Само питање показује да дете има неки проблем, да тешко излази на крај са ситуацијом у којој се налази, да је уплашено, љуто, збуњено, слабо концентрисано….
Прва реакција родитеља је најчешће страх, збуњеност и неспособност да се поднесе настала ситуација (стручно речено “низак ниво фрустрационе толеранције”), што доводи до реакција које су недовољно конструктивне и не дају очекиване резултате (брзе и ефикасне), као ни повратак на стање стабилности.
Па шта родитељ да учини? Није потребно да проучава велику педагошку и психолошку литературу, мада је корисно да се информише од аутора који то својим радом завређују. Ово наглашавам пошто је данас много литературе која је недовољно стручна, нуди лаке и брзе резултате или је заснована на праћењу патолошких појава, којих свакако има.
Ево неколико препорука за збуњеног, уплашеног родитеља:
– Деца су природно снажна и јака, и уз подршку могу да превазиђу настале тешкоће без већих последица.
– Деца су истовремено и јако осетљива, па због недовољног знања, физичке немоћи и недостатка животних вештина показују интензивнији позив за помоћ. Изгледа да се даве, а у ствари су у плиткој води. Око њих нису ајкуле, мада им тако понекад изгледа. Да не би вода постала дубља и окружење постало опасно, схватите дечји апел озбиљно и посветите време детету.
– Смирите се пре него што почнете разговор са дететом или покажете било коју реакцију. Примените неку од техника која вам је до сада била ефикасна и научите још неку нову. Смирите дисање, а оно ће полако смирити ваше мисли и умањити интензитет ваших емоција. Замислите скалу од 1 до 10 и на њој обележите своје емоције. Реагујте тек кад их смирите на 2 и ниже. До тада изаберите ЋУТАЊЕ. Реците детету да вам је потребно кратко време да се припремите да са њим разговарате. Ако је дете узнемирено, плаче, виче и слично, позовите га у загрљај, смирите се заједно и сачекајте повољан тренутак. ТО СЕ ОСЕТИ.
– Родитељима је некада тешко да одвоје себе од детета, посебно у ситуацијама када постоји проблем, па често користе заменицу МИ. Препознајте то код себе и настојте је заменити заменицама ЈА и ТИ. Користите дечје име у разговору кад год је то могуће.
– Створите повољну атмосферу за разговор – да вас нико не омета, да вам не одвлачи пажњу ТВ, мобилни, ручак који кувате, веш који простирете…. Одвојте време за разговор – минимум 10 минута, максимум 30.
– Контролишите љутњу, иронију, сарказам, метафоре, прекоре, умањивање тешкоћа, минимизирање проблема које дете има.
Предлажем да следеће кораке запишете, научите и следите у комуникацији. Пробајте месец дана. За то време ће овај начин комуникације постати ваша навика, што значи да ћете их аутоматски, без размишљања, имати у својој комуникацији. Будите научник и проверите какав је њихов ефекат у односу између вас и вашег детета.
Кораци су следећи:
ВАЛИДАЦИЈА СИТУАЦИЈЕ – саслушајте пажљиво шта дете има да вам каже о томе шта се догодило, шта га брине и како се осећа. Будите пријатељ – пажљив, нежан, стрпљив, подстицајан (пример: “Драга моја Нађа, волела бих да ми испричаш шта се то данас догодило у школи на часу енглеског језика. Како си се ти осећала? Да ли те нешто око тога брине?”)
НОРМАЛИЗАЦИЈА – истичете да се такве ситуације понекад догађају и да и ви имате сличан пример из свог школовања – лични или пример неког од својих познаника.
ОХРАБРИВАЊЕ – кажете да сматрате да он/она могу да реше настали проблем. (“Ја мислим да ти то можеш да решиш, да се ствари могу побољшати.”)
ОСНАЖИВАЊЕ – истакните да ситуација или проблем нису лако и брзо решиви и да сте ви ту да пружите подшку, да ћете бити спремни да помогнете.
ПРОШИРИВАЊЕ МОГУЋНОСТИ – указујете на могуће начине како се ситуација може поправити. Наводите начине, а и детету дајете прилику да и оно каже своје предлоге. Важно је да се почетно стање не изгуби из вида, и да се нуде решења у вези са постојећом ситуацијом (на пример: промена начина учења, промена неких навика као што је дуго провођење времена на телефону, стварање услова за рад – радно место, смањење додатних обавеза).
КОНКРЕТНА СТРАТЕГИЈА – избор једног од решења и стварање стратегије у вези са њим (на пример: унапређивање технике учења – шта је проблем у досадашњој техници, шта увести као новину, ко ће помоћи, када ће се проверити ефекат и слично).
Аутор: Живкица Ђорђевић, специјалиста школске педагогије