Ранко Рајовић о томе шта је боља алтернатива кад родитељ не зна како да примири дете

26 новембра, 2020

“Родитељи треба да се придржавају правила: пола сата гледања у екран – сат времена у парк или на игралиште, а сат времена гледања у екран – два сата у парк.”


Да ли је лоше то што маме и тате, обично кад не знају како да изађу на крај с њима, детету пуштају песмице на Јутјубу – и док једе, и док се спрема за спавање, у свакој прилици кад би да олакшају себи? О томе смо разговарали са др Ранком Рајовићем, оснивачем Менсе у Србији.

Све је више родитеља свуд око нас који, чим дете почне да кењка, одбија храну, никако да заспи – дају му таблет или мобилни и пусте неку песмицу на Јутјубу. И као неком магијом, дете се фокусира само на тај аудио-визуелни доживљај, па се обично у трену смири. Онда родитељи, захвални на овој алатки која им олакша и храњење и успављивање, не размишљају много да ли је то добро за дете на дуже стазе.

“Родитељи морају да схвате да нове технологије носе опасност, посебно зато што још увек не знамо како делују на развој мозга.

Мозак у развоју, највише у првим годинама живота, формира нервне путеве од којих сутра зависе когнитивне способности. Последњих десетак година има бројних истраживања о утицају нових технологија на развој мозга и резултати говоре да поједине дубоке структуре великог мозга нису у довољној мери развијене, а то доводи до смањења когнитивних способности”, напомиње др Ранко Рајовић, аутор НТЦ програма учења кроз игру, сарадник Уницефа за рану едукацију и оснивач Менсе у Србији и неколико земаља у региону.

Др Рајовић зато каже да треба пазити колико дете дневно гледа у екран телефона или таблета.

“То је најбоље урадити у одређено време, као што смо некад гледали цртане филмове. То значи да се то не везује за успављивање или оброк. И родитељи треба да се придржавају правила: пола сата гледања у екран – сат времена у парк или на игралиште, а сат времена гледања у екран – два сата у парк”, каже др Рајовић и истиче да је за дете од пет година препоручен број пређених километара од пет до 10.

“Увек је боље прибегавати старим опробаним методама које, истина, јесу мало напорније за родитеље. Боље је да родитељи причају детету причу пре спавања или читају неку сликовницу. Такође, дете мора да има довољно моторичких активности, да се умори, па ће лакше заспати, а имаће и бољи апетит.”

Он објашњава и како ће маме и тати олакшати себи.

“Дете које је гладно нема потребе да примиримо да би јело. Проблем је што деца имају огромну енергију, која биолошки постоји у том периоду, јер омогућава кретање, а кретање је важно за развој мозга. Оно је и биолошка потреба детета, а то значи да родитељи то морају да обезбеде боравком у природи или полигонима у стану и тако ће себи олакшати свакодневни зивот.”

Чаробна линија

У оквиру НТЦ система учења кроз игру Ранка Рајовића има доста креативних и врло делотворних решења која могу да одлично помогну, а лако се могу изводити у стану.

Једна од НТЦ игара са кретањем и размишљањем је Чаробна линија. Родитељи залепе широку лепљиву траку у ходник и кажу детету да то није за њега, јер је то тешко. Сваки пут кад родитељи пролазе кроз ходник, ходају тако да иду стопало пред стопало. Дете ће, наравно, покушати и биће срећно кад уради овај „тежак задатак“. Чим га успешно савлада, дан касније родитељи ураде нешто мало теже, нпр. ходају уназад и опет кажу да је то превише тешко и да то није за њега. Када дете и тај део савлада, уводи се још један елемент који је важан за развој детета – родитељи залепе на ту широку траку маркере у боји и кажу да је то само за велике и, на пример, кад дођу до црвеног маркера, ураде два чучња, кад дођу до плавог, ураде један окрет. Наравно, и дете ће то успети, али ће дете проћи 100 пута кроз ходник у току дана, урадиће 200 чучњева, 100 ротација.

Ранко Рајовић каже да то можда личи на манипулацију, али ако кажемо детету да хода по линији јер је то добро за његов когнитивни и моторички развој, вероватно да оно то неће ни радити. А родитељи касније могу да додају трећи, рецимо, жути маркер који ће значити три скока у месту, па зелени, наранџасти…

Игра за целу породицу

Добра игра за више чланова породице је Мудра лопта, каже Рајовић.

За игру је потребна лопта, а у њој учествују вођа игре и играчи који стоје у полукругу. Задатак је да вођа лоптом додирне и именује три дела тела, а затим лопту баца једном играчу који је хвата, понови иста три дела тела, притом их додирне лоптом и враћа лопту вођи игре. На пример, вођа игре додирне главу и изговори “глава”, затим додирне лакат и изговори “лакат” и на крају додирне колено и изговори “колено”. Када добаци лопту другом играчу, он то понови.

Када сви понове прва три појма, онда се прелази на следећи ниво игре – тада сваки играч смисли нова три дела тела, водећи рачуна да играчи пре њега нису споменули ниједан.

Уколико је потребно, почетни ниво игре се може прескочити и одмах овако играти. Лопта се насумице баца играчима тако да сви у сваком тренутку треба да буду концентрисани како би ухватили изненада бачену лопту и испунили задатак. Игра није такмичарског карактера, али се може играти на испадање – уколико неко не ухвати лопту или понови неки део тела који је већ био споменут. Игра има више варијација и, када им постане лак ниво који играју, онда се зада да изговоре само прва слова (Г, Л,С = глава, лакат, колено) или да именују неке предмете и животиње који почињу на то слово (глобус, ласта, столица).

Извор: Нова

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама