Raspust je u zaletu. Svi koji su uspeli da se probiju kroz zamke i zasede prosvetnog sistema, raspušteni su do poslednjeg daha. Škola im se čini kao daleki, skoro sasvim zaboravljeni san, a septembar deluje dalje od sazvežđa u kom je planeta na kojoj je negde i njihova škola… Lokacija je do daljnjeg izbrisana iz svih sećanja… sem školskog dvorišta, naravno.
Stampedo raspuštenih
Ako probate da se setite kroz maglu odraslosti, raspust je:
Kad zazvoni ono poslednje zvono, glasnije od svih. Tada stolice očajnički zaoru podove u učionici, pokušavajući da ostanu u uspravnom stanju, odgurnute naleđem kolena celog razreda, na mah.
Raspust je kad se posle tog zvona istrči u dvorište i ono poraste za bar dva broja od opšte dreke i cike. Tome, naravno, prethodi tutanj niz školske stepenice, i ukoliko je škola na višem nivou, prizemne se zagrcnu u hodnicima, uzaludno se trudeći da propuste kroz njih stampedo raspuštenih.
Raspust je kad ujutru ne zazvoni sat i kad u podne ne mora da se prekine igra zbog popodnevne smene.
Kada je raspust, uveče ne mogu da ti kažu da već jednom odeš na spavanje, jer sutra moraš rano da ustaneš.
Raspust se deli na onaj pre i onaj posle mora. Prvi deo je svetliji, a u drugom te svrbi pocrnela koža i ljuskaš se kao mlad krompir.
Raspust zvoni na vratima, ima srozane čarape i prljave ruke, loptu ispod miške ili lastiš u ruci. U novija vremena donosi i posledice savremene tehnologije koje omogućavaju da se stripovi ne čitaju, nego da se u njima živi.
Leto u šerpici
Raspust je kad odeš u školsko dvorište samo da se igraš, a škola ćuti i žmuri zatvorenih prozora, dok zvonu ne pada na pamet da prekida igru.
Kada je raspust, odvedu te kod bake i dede, dolaze vikendom da te vide, zovu uveče da te čuju, ali tebe nema, jer te još nisu ulovili za spavanje.
Raspust je kada na ulici sretneš učiteljicu i izgleda ti sasvim drugačije bez dnevnika, pa te nekako sramota da joj se javiš bez podignuta dva prsta.
Za raspust ti u šerpici ostave dve punjene paprike, a ti ih baciš, pa se u dvorištu najedeš čipsa i sladoleda. Sladoled se, kad je raspust, jede svako malo, zbog čega u kući nema sitniša ni za seme.
Kada je raspust, ide se na bazene, tamo se gluvi od piske i dreke, a kući se vraćaš reš crven i očiju peckavih od hlora.
Raspust miriše na sunce i napolje.
Raspust nema kraja, sve do onog poslednjeg dana pred školu koji izgleda nestvarno i lažno. Tada na stolu već mirišu nove knjige i lepe se nalepnice na sveske, ali to izgleda kao da se radi za nekog drugog, jer raspust i dalje izgleda stvarnije od sutrašnjeg dana. To je raspust s one njegove bolje, prave strane, one jedine koja se gleda kada si objekat raspusta.
Svratište »Kod dva-tri mladunca«
Ali, ima i njegova druga strana, strana odraslih, roditelja raspuštenih bića:
Raspust je kada konačno i već jednom završe taj razred.
Raspust je kad ne moraš u uveče iz malog mozga da izvlačiš zaboravljeno znanje, ne bi li u poslednjem trenutku ubrzao pisanje domaćeg zadatka koji se upravo pred spavanje pojavio iz sećanja školoobaveznog mladunca.
Raspust je kad bog otac ne može da ih ulovi, ni gde su, ni s kim su, ni kad će da se vrate, ni što se na telefon ne javljaju, a račun za telefon uporno raste.
Kad ne možeš da ih sateraš u krevet do jutra, to je raspust.
Raspust je kad ti kuća postane kao glavni gradski trg u vreme opštenarodnog slavlja i veselja. Svi su sami od sebe pozvani, malo njih poznaješ, a kad će da se raziđu – ni oni ne znaju.
Raspust je kad ti skuvaš i ostaviš im, a oni ko zna šta i kada jedu.
Raspust je… bolje ne… dok traje… a traje, kraja mu nema, iako je tek počeo. I sve se tešiš: „Nek’ uživaju dok mogu!“
Odlomak iz knjige „Od reči do reči“ Jelice Greganović (Laguna, 2013.)