Нови начини васпитања деце донели су нове „педагошке патологије” у виду синдрома размаженог детета и синдрома презаштићеног детета. Иако је известан број деце истовремено размажен и презаштићен, између ова два синдрома постоји велика разлика.
Можемо је илустровати типичним понашањем четворогодишњег детета које је с мамом у парку. Размажено дете весело бежи од своје маме која трчи за њим позивајући га да стане. Оно је од ње удаљено двадесетак метара и игнорише њене позиве.
Презаштићено дете, с друге стране не удаљава се од маме. Стално проверава где је она, како се не би превише удаљило од ње. Ретко је више од три метра даље од маме.
Већ на овом узрасту оба детета показују она понашања која ће им током одрастања правити све веће проблеме.
Размажено дете је оно које је добило љубав, али не и дисциплину. Њега родитељи нису успели да подреде. Оно одбија да престане да ради оно што му је пријатно зато што то од њега захтевају родитељи. Уместо да се подреди родитељској вољи, оно успешно подређује родитеље својој вољи и у породици се понаша као стварни „вођа чопора”. Због љубави коју је добило оно се осећа самоувереним, свесно је властите вредности и нема страх од света. Али оно неће научити да поднесе фрустрацију његових жеља, неће стећи навике одржавања личне хигијене, реда и учења. Имаће проблема са емпатијом и желеће да му сви други угађају као што су то чинили родитељи.
Родитељ који је у сталном страху да ће се детету нешто лоше догодити опседнут је тиме како да га заштити од разноразних опасности и ризика. Он не учи дете да се само чува, већ је он тај који га стално чува. Тиме му упућује две лоше поруке: да је оно мало и немоћно, а да је овај свет веома опасно место. Резултат је „научена беспомоћност” код детета, и стални захтев за симбиозом с родитељем или неким другим ауторитетом. Презаштићено дете није научило да буде самостално, тако да ће кад одрасте функционисати као преплашена „пасивно-зависна” личност.
Само ће се дете које је од родитеља добило и љубав и дисциплину правилно развијати у самостално и социјализовано биће. Попустљиво, пермисивно васпитање деци даје љубав, али не и дисциплину. Његов резултат су размажена деца која нису припремљена за живот, тако да имају велике проблеме да се осамостале и преузму одговорност. Презаштитничко, инвазивно васпитање производи неспособне и несамосталне особе, зависне од других.
Оба ова начина васпитања су резултат велике родитељске љубави и најбољих намера. Али намере нису довољне, већ је потребно уважити резултате до којих доводе овакви васпитни приступи. Ако резултати нису добри, треба мењати приступ.