Овај текст пишем у жељи да сви који не разумеју шта значи бити просветни радник, бар мало добију увид у то како изгледа наш професионални и приватни пут.
Ако ово читате као наставник, можда ћете се у тексту негде пронаћи, ако нисте наставник, можда ћете помислити „о, опет ови просветни радници, само кукају“. Ако то помислите, можда ово и није текст за вас.
Никад нисам мислила да ћу радити у просвети. Студирати деведесетих значило је, бар за мене, само једну амбицију: преживети, и уз то, покушати бити што већи човек. Нисам имала идеју, мисију ни визију себе како стојим у некој учионици и покушавам нечему да научим млада бића жељна знања или тотално нежељна и потпуно апатична.
Први улазак у учионицу са ове стране катедре десио се на пракси. Није било лако стати на црту- сама наспрам четрдесетак окица која зуре у тебе и очекују нешто. Дивна професорка која ми је помагала била је достојанствена, старија дама. Запамтила сам њену реченицу за цео живот: „Ако мислиш да радиш у просвети, нађи богатог мужа!“ Тада ми се није урезала. Али касније почиње да израња у неким сегментима живота.
Своје прво „Добар дан, децо!“ вежбала сам стотину пута. И поред те несигурности, створила се конекција између ђака и мене, запалила се варница.
Неким чудом, прве године радим у свом родном граду. Јесте да је замена, и на само 50%, али боље ишта, него ништа. Погледи мржње и оштрице неприхваћености у колективу боцкају те од првог корака. И буквално, бачен си у учионицу. Без објашњења, плана, програма, помоћи, ментора. Бачена као у арену са лавовима. Ко се избори, остаје, ко не – растргнуће те и напушташ ринг. Петооктобарски демонстранти сваки дан пролазе поред школе. Власт у школи неизвесна. Живот неизвестан. Само да не буде опет бомбардовање.
И деца се боре на своје начине. Нека се потпуно повлаче у себе. Неки већ пуше, пију, можда и неку дрогу конзумирају. Дупло старија колегиница, педагог школе, користи сваку ситуацију да ме јавно вређа и понижава јер не знам да одржим дисциплину на часу. Понизно је замолих да ме поучи.
Још пар сцена са првог радног места носим: Улазим у учионицу на другом спрату, осми разред, замењујем у неком моменту заиста и буквално три колегинице на боловању (значи, не познајем децу). Ђаци се ускомешали у учионици, гледам шта је и имам шта да видим – један дечак на симсу, с друге стране прозора, седи. Чујем лупање сопственог срца у слепоочницама, свест ми се сужава, ноге се пресекле, али покушавам да останем прибрана. Питам га шта ради тамо. Успут тихо неколицини ученика кажем да трче по помоћ још неког одраслог у школи.
Дечко на симсу каже да штрајкује јер разредна неће да га води на екскурзију. Одмах ми је синуло и зашто, али прећутала сам. Још сам вагала коју реч пружити као руку мира, а да не буде баш нека реч која би га могла гурнути у понор. У том моменту, на моје силно олакшање, дојурио је однекуд наставник физичког и заповеднички му дрекнуо: „Улази унутра!“, након чега је дечко покуњено ушао. Дошла је мајка по њега, и мени и разредној понудила најновије хербалајф или тако неке препарате против главобоље јер нас је болела глава од целог овог инцидента.
Веома обесхрабрена својом немоћи, питала сам неке старије колегинице да присуствујем њиховим часовима. Седела сам позади и задивљено гледала наступ, ауторитет, истовремену благост и строгоћу, чинило ми се да је то нешто што ја ама баш никад у свом животу не могу достићи. Дошао је и крај те бурне 2000/2001. године, уговор сам потписивала на три месеца, и за време једне, и друге, демократске, ВД власти. Плата је била симболична, и није се исплаћивала преко банке, него на руке. И мислим да је то прво радно место тада плаћао град.
Веома тешку и напорну годину завршила сам у болници, због неке операције. Из школе су ми ревносници послали да потпишем отказ. Већ на распусту примљена је ћерка неке од колегиница, тако сам чула, али тамо више никад нисам крочила. Од деце којој сам предавала, ђака петака, добила сам опроштајни поклон, књигу Креативног центра: „Методика српског језика“. Ја сам њима поклонила пузле. Сваком по једну, од 24, колико их је било, и деце и пузли.
Након тога поново сам себи рекла: НИКАД ВИШЕ ШКОЛА, НИКАД, НИКАД, НИКАД!
Неко време заиста нисам радила у школи. Чувала сам двоје деце и помагала им око домаћих задатака. Временом, вратила ми се жеља да подучавам, али пристојних могућности није било у мом граду. Тако се деси онима из екстремно поштених и стидљивих породица. Послала сам десетине, можда и стотине молби на конкурсе, нигде нисам била примљена. Где је неко и могао да ургира за мене, а на исто место су претендовале моје колегинице са факултета, нисам могла да се борим против њих због радног места. А и сама та реч да неко мора да „ургира“ аутоматски понижава твоју способност и поништава твоју диплому коју си тешком муком и радом стекао, уз силна одрицања целе породице.
Једног дана зазвонио је телефон и позвана сам на замену труднице у једном селу удаљеном око 50 км од мог града. Прихватила сам. Овог пута искуство је било позитивно, чак у пријатељској атмосфери. Убрзо сам била пријављена и полагала и државни испит, сада тзв. лиценцу. Живела сам преко недеље у том селу, а викендом сам ишла кући. Није било лако напустити свој град, али боље и то него седети у бутику и досађивати се, док ти стечено знање узалудно бледи.
Државни сам полагала у својој основној школи у свом граду. То ми је донело нову врсту искуства, потпуно нестварну. Сад сам већ стекла мало сигурности, самим тим и ауторитета. Слободно сам се кретала по учионици, баратала речима, ђацима, учионицом и временом. Није било тако тешко, а професорица са факултета која је оцењивала тај испит ми је чак рекла да је ово просто мој дар и таленат и пожелела ми срећу у даљем раду.
Надала сам се да ћу након те замене и лиценце успети наћи посао у свом граду, или бар околини, али без успеха. Једног дана позвао ме је колега са факултета и питао да ли бих радила у једном месту, за које, до тада, нисам ни чула да постоји. Опет сам се преселила. Овај пут 100 км од свог града.
Било је то дивно и незаборавно радно место, осећала сам се као у некој породици. Почела сам да цветам у добром окружењу, покрећем са ђацима часопис у школи, шаљем литерарне радове, водим децу у позоришта и биоскопе, идемо на такмичења. Доносимо револуцију у класичне приредбе представама, покретом, игром… Било је све лепо, једноставно, и са много љубави. Та деца су ме брзо прерасла, они морају већ после основне да се боре за себе на неки начин. Нас, запослене, нико није малтретирао непотребним доласцима у школу. Седнице су биле експресне, расправа није било. Било је разумевања кад год је било неопходности. У том периоду сам чак и на личном плану напредовала. Нас неколико колега из школе издали смо своју заједничку збирку песама.
Недуго затим, поново сам примила позив из друге школе (и другог места), да ли бих прешла за њих да радим јер им неколико колега одлази у пензију, а о мени су чули добре гласове са више страна, тако су рекли. Желела сам да скратим муку животних путовања бар за два путовања дневно. Још увек нисам веровала да је могуће овако нешто без политичких или других интереса, и веома опрезно сам прихватила овај позив.
У старту сам била преварена.
Заправо, добила сам одељења да предајем српски као нематерњи, за шта нисам стручна, и страшно ми је било. Након пола године добила сам и неколико одељења на српском матерњем језику. У школи су се смењивали директори, али тихо непријатељска атмосфера остала је иста.
Истовремено, ствари су се мењале у погледу напретка са ђацима. Било је разних генерација: од оних које све занима до оних које ништа не занима. За једног наставника не постоји ништа боље од знатижељног, радозналог детета. Са њима сам заиста и постигла много резултата: од поновне револуције приредби, преко многих награда за литерарне конкурсе, до републичких такмичења из српског, књижевности, српског као нематерњег.
Које су моје бенефиције минулог двадесетогодишњег рада, о томе ћу сад мало да пишем. Заиста није кукање, него чињенице, анализе.
Бенефиције од Министарства
– Понашају се као инквизиција, ви сте им непријатељи, увек сте под неком истрагом као већ окривљени, а треба да докажете да нисте. Да буду што успешнији, сваке године намећу и гомилају бирократију, проширују листе обавезних семинара, троше ваше време као своје, потпуно бесправно. Оцењују вас, процењују, шире своје некадашње „саветнике“ у „интерну“ и „екстерну“ инспекцију. Шта су вам пружили? Вееееееликооо НИШТА.
Ни обичну оловку, топли оброк, камоли рачунар, интернет, пословни телефон, папире за штампање или макар пристојан ручак за дете на републичком такмичењу. НИШТА!!! Макар да вас пусте на миру да радите свој посао, него вам наређују колико контролних и каквих смете да дате, на који начин тј. којим методама треба да научите децу: сад мора групно, сад не сме групно итд.
Ако имате ђака који омета наставу и вређа друге, немоћни сте, јер све мора постепено. До оцене 1 из владања немогуће је и стићи! Наравно, за његово неадекватно понашање бићете криви ви, јер нисте способни да управљате својим часом. Зато већина наставника прећуткује проблеме, уместо да их изнесу. Јер нико вам не даје конкретно РЕШЕЊЕ како да управљате часом кад имате такво дете. За све грешке и пропусте бићете криви ви, за добре ствари и успехе који су резултат вашег труда, школа ће бити на добром гласу, не ви.
Материјални бенефити за 20 година рада
– Потрошена 3-4 рачунара, неколико телефона, бар 2-3 шуме за папире за контролне, вежбања, такмичења, бесконачно плавих и црвених хемијски, за кирије и путовања до своје породице бар 2/3 плате; изгубљени односи са пријатељима, рођацима, породицом; неуспевање оснивања сопствене породице јер си увек презаузет и под стресом, и јер су ти године прошле потуцајући се од места до места. Дакле, за цело службовање имао си 1/3 до 1/4 плате за себе (храну, одећу, обућу, фризера, шминку). Изгубљен вид, крива кичма, емоционални и интелектуални тешки замор, засићење.
После 20 година добија се новчана награда у висини једне плате – од ње сам свашта планирала, а сад се испоставља да једва могу да купим нови рачунар, и то неки скромнији.
ОД СТРАНЕ КОЛЕГА:
Најразличитији спектар, али сујетних људи има на претек. Већини је веома битно да је то дете „на њиховом часу“ просто савршено, и да они решавају проблеме боље од других, а нарочито боље од вас. Из сујете и да би били међу бољима, често (као и они у школи и на факултету који увек вичу „не знам ништа, нисам учио“) раде у тајности, не деле своје идеје са другима, него после тријумфују својим успесима које су зарадили „испод жита“, не обавестивши и остале да се прикључе. Ређе врсте, али постоје: сродне душе са сличним додирним тачкама. Кад таквог колегу сретнете, чувајте га више од сребра и злата!
ДРУШТВО:
За друштво сте неки леви паразити, који никад не раде. Већина вас гледа презриво, а неки сажаљиво. Цене вас понеки, веома ретки, који виде и знају да дајете 200% себе за туђу децу, а ви ни од кога ништа не добијате, осим критика и пацки. Од оних са завршеном основном, до високообразованих, користе сваку прилику да вас вређају, да сте највећа гњида човечанства, а истовремено вам свакодневно поверавају децу. За њих сте они који раде у топлом 2-3 часа дневно, имају цео дан слободан и одморе 3+1 месец.
Радни дан за неупућене
За све оне који не знају, радни дан просечног наставника изгледа овако (2. смена):
8:00 – устајање
9:00 – прегледа радове (домаће, контролне, писмене, лектире…)
11:00 – припрема часове за тај дан
12:00 – руча, облачи се, спрема за посао
13:00 – иде на посао
18 – 19 – долази с посла
После 19ч – обавештава родитеље шта треба, шта не, шта и како, решава неке ситуације између ђака, родитеља, можда опет нешто прегледа.
* У међувремену: ако треба – додатне, допунске, решавање дисциплинских проблема, позиви родитељима, вођење записника, прегледање камера, исписавања администрације, саветује децу, дежура, припрема приредбе, додатни часови, води литерарну, драмску, рецитаторску, Читалачки маратон, лекторише школске документе, води своје активе, тимове, и све то мора да запише. Кад прегледа радове, треба да их анализира, упореди, ради на унапређењу слабих тачака. У међувремену, треба да буде детектив – ко је стварно написао рад ученика, и како оценити.
Најмучнији део – закључивање оцена. Жеље и могућности. Амбиције родитеља преко деце. Бескрајне седнице, родитељски, пријеми… И таман, за викенд мало да одморите, кажу вам неки обавезни семинар од 16 сати – већ годинама исти – насиље, дигитализација, индивидуализација и рад са ученицима по ИОП-у (1,2,3).
Наши стручни предмети остају необновљени, (п)остајемо затупљени, све се своди на то да ли смо испоштовали 358 захтева да свима све угодимо – за 45 минута – 28 различитих умова. И, наравно, имамо ли све то ЗАПИСАНО у педагошкој документацији. И кад коначно крене тај летњи годишњи одмор, морам да правим ЛЕТОПИС ШКОЛЕ, који ревносно правим бар 10 дана. Кад буде готов, или га нико и не погледа, а ретки који погледају, често су спремни на хитру критику или бар замерку, и баш ретки позитивно прокоментаришу.
На крају сумирам
Да би данас био добар, посвећен, одговоран просветни радник – треба да: немаш своју породицу, имаш бар три мозга и бесконачно очију, ушију и руку (дакле, умножавање самог себе неопходно бар у три примерка), твој дан мора имати 48 сати минимум и неограничен праг толеранције на глупости и вређање разума од стране оних који немају исти.
Ђаци
Сад, након двадесет година заиста пожртвованог рада, не очекујем никакву награду – заправо и не знам шта би било довољно адекватно да вам све надокнади (можда бенефицирани радни стаж, статус службеног лица, стан), али оно што јесте највећа награда, верујем за већину наставника јесу ЂАЦИ! Деца која вас бескрајно инспиришу својим идејама, размишљањима, стварањима. Њихово стављање целог бића у службу српског језика: кроз саставе, песме, драме (то нам је најомиљенији облик), и за њих и мене то је игра, импровизација, уживање! Дебате, стварање критичког размишљања, љубав према писаној речи…
Њихова учења да формулишу у речи осећања, размишљања, да уочавају свет око себе, да стварају нове светове… Највећа срећа је кад они то крену самостално да раде, и без вас… Да их права трагања одведу до правих одговора у њиховим животима.
Посао је заиста , и помало детективски: Оно што откријете о њима да искористите за њихово добро! На пример, једно дете је на сваку тему у саставима писало о храни. То ми је постало симптоматично и питала сам разредног каква је ситуација и шта можемо да учинимо за њега. Сазнала сам да је мали из многобројне породице и да је веома често гладан, па смо му обезбедили бесплатну ужину. Или, на пример, неко ко је на неки начин неприхваћен у разреду, пребацили смо га у други разред, где је дете процветало.
Веома много тога може учинити наставник за судбину неког детета! Највредније је кад вам се касније у животу јаве, не да траже да им пишете радове у средњој, него да се видите, одете на кафу, посете вас у школи, и даље вам шаљу своје радове, питају вас за савете.
Има, наравно, и оних, који окрећу главу кад вас виде, иако су вам седели на истој за сваку петицу током четири године. Можда је због тога и окрећу. Не можемо да утичемо на сваки живот, али макар понеки, и то је нешто.
И.М.