Pre nego što sam dobila decu, naravno, imala sam samopouzdanje i roditeljsko umeće i mudrost jer sam kao psiholog i kao neko ko je radoznao pročitala mnogo knjiga na tu temu.
I, kao što obično biva sa našom mladim mudrostima, kada sam dobila decu pokazalo se da ih mogu okačiti mačku o rep. Mudrosti, mislim. Da ne vrede ni cvonjka.
Recimo, pokret intuitivne ishrane mi je bio mnogo zanimljiv i uverljiv. Ideja je da smo svi mi rođeni sa zdravom intuicijom šta treba, a šta ne treba da jedemo i koliko, i da samo treba da dosledno dozvolimo deci da sama biraju, da ih ne usmeravamo, ne nutkamo i ne govorimo o dobroj i lošoj hrani. I ona će birati dobro.
Naučila sam mnogo, mnogo iz tih knjiga o intuitivnoj ishrani. Pre svega sam osvestila koliko smo skloni da nutkamo decu hranom, satima, svakodnevno! I koliko ubijamo deci time prirodni osećaj kada su gladni i kada su dosta pojeli i više im ne treba. Gotovo niko danas od odraslih ljudi ne počinje da jede kada je gladan (već kada su mu oči gladne) i ne prestaje da jede kada je sit (nego kada mu je već muka). Odrasli ljudi ponekad godinama ne osete glad, ono da im krči stomak, osim ako spletom okolnosti nisu ostali bez obroka (recimo, zadržali se na poslu). A trebalo bi da jedemo onda kada smo zaista gladni.
Zatim koliko manipulišemo slatkišima. Slatkiši kao nagrada ako pojedeš sve iz tanjira. Slatkiši kada su nemirni, pa da se nečim zabave. Slatkiši i grickalice kada im je dosadno. Grickalice obavezno kada bilo gde pođu, na put, na igralište.
Ideja je, dakle, da će deca birati dobro ako ih ostavimo na miru.
Ali ono što taj pokret, koliko sam videla, dosledno zanemaruje je da su grickalice i slatkiši i brza hrana puni pojačivača ukusa, supstanci koje ozbiljno narušavaju naš osećaj za sitost i glad.
Mnoga deca neće spontano izabrati voće pre nego slatkiš i neće prestati da jedu kada su sita.
Davno, davno nekada, kada su deca od slatkiša jela samo domaće mamine i bakine kolače sa pekmezom, med i voće, mogli smo sasvim sigurno govoriti o prirodnom osećaju i imati poverenja da će dete prestati da jede kada je sito i da se neće prejesti ni slaniša ni slatkiša.
Isto kao što smo mogli govoriti o tome da će se dete igrati neke igre dokle mu bude zabavno i da će prestati i neće preterati.
To više ne možemo reći za gledanje crtanih filmova, na primer. Sadržaji namenjeni deci su napravljeni da ne daju detetu da ode od ekrana. Dete je praktično bespomoćno pred sadržajem na Jutjubu, toliko je sve to manipulativno urađeno.
Dete će pojesti pola table čokolade i gledaće pet sati u ekran i u tome nema ničega prirodnog i intuitivnog.
Pa, kako onda podstaći malu decu da jedu zdravije?
Reći ću vam kako mi to radimo u našoj kući.
Ni muž ni ja ne volimo slatkiše ni grickalice, pa ih uglavnom nema u našoj kući. Osim kada gosti donesu, pa to odmah otvorimo i pojedemo sa gostima. To je možda naša prednost u ovoj priči. Deca traže slatkiše kada znaju da ih ima. Ako ne znaju da ih ima, ni ne pomisle na njih.
Isto je i sa crtaćima. Ako nije TV uključen i niko ne drži telefon u ruci, deca uskoro neće ni misliti na crtaće, nego će napraviti sebi zabavu na neki drugi način.
Pošto sam, potaknuta tim knjigama o intuitivnom jedenju, shvatila da zaista nije u redu juriti dete po kući i gurati mu na prevaru zalogaje u usta, kao što su naše mame i bake radile, odlučila sam da primenim drugu strategiju.
Rešila sam da detetovu prirodnu radoznalost načinim svojim saveznikom!
I tako, saopštila sam im da će od sada na njihovim tanjirima da bude sve što ima tog dana za ručak, i meso, i salata, i pilav i šta god da je tog dana na jelovniku. (Svaka čast mamama koje to od početka rade! Ja nisam.)
Takođe sam im saopštila da oni apsolutno nisu dužni da jedu bilo šta od toga ako ne žele.
Pogledali su me sa nepoverenjem, ali sam im rekla da im svečano obećavam da ih neću ni terati, ni moliti, ni podmićivati da pojedu bilo šta što ne žele.
Pravilo broj dva, o kome nisam naglas diskutovala i koje sam zadržala za sebe, je bilo da im takođe neću davati ništa drugo za jelo, ako ne žele to iz tanjira. Dakle, nema više posebnih jela za decu samo da bi nešto pojela. Ako ne žele to što je na stolu, ne moraju. Ali nema zamene.
Trebalo mi je svega tri dana doslednog istrajavanja u ovome da bi počeli da jedu gotovo sve.
Prvo su ispitivali granice. Da li mama stvarno to misli kada kaže da možemo da pojedemo samo ono što nam se dopada?
Zatim im je trebalo neko vreme da shvate da zaista neće dobiti ništa umesto toga, iako su gladni. Da će im biti ponuđeno opet isto ono što je ostalo od ručka. Ključ je u tihoj i nežnoj, ali kao u mazge upornoj doslednosti.
Nakon otprilike tri, četiri dana ćerka je uzela zalogaj graška, a sin jedan čeri paradajz, nešto što inače nikada do sada nisu hteli da jedu. Ignorisala sam savete knjiga o intuitivnom jedenju koji kažu da ne treba ni hvaliti decu kada jedu, ni kritikovati kada ne jedu da se ne remeti spontanost, nego sam tapšala i vikala „Bravo majstore“ na sav glas. Čestitala sam im na njihovoj hrabrosti da probaju novo i hvalila ih, onako da čuju, pred svima koje smo tog dana sreli. To im je bilo dovoljno da sutradan probaju još nešto novo od povrća, a prekosutra opet nešto drugo.
A onda sam im narednih dana ponovo kuvala to što su već probali, kako bi se navikli na ukus.
I tako smo mi u našoj kući rešili problem probirljivosti u jelu.
Kod dece je često u osnovi izbirljivosti u jelu u stvari strah od nepoznatog. Jelo ne izgleda ukusno, pa ga neće ni probati. Ako je zelene boje, vrlo verovatno ga neće probati. Postoji neka zanimljiva teorija koja kaže da je evolucija (ili kreacija, ako više volite) stvorila decu mnogo osetljivijom na gorak ukus povrća da bi se deca, koja još nemaju iskustva sa biljkama, zaštitila od toga da u neznanju pojedu otrovnu biljku. Deci je, dakle, po ovoj teoriji povrće zaista ružnijeg ukusa i osećaju ga intenzivnije nego odrasli ljudi.
Ali deca su i radoznala, i mali pustolovi, i vole da budu pohvaljena za hrabrost, makar pustolovina bila i probanje novih jela. Zapravo, jedino što nas sprečava da ih pustimo da sami nauče da jedu je naš neizdrž da ih nahranimo bilo čime, samo da bi nešto uneli u sebe. A važno je da deca zadrže svoj osećaj gladi i sitosti i da nastave da ga poštuju i kada odrastu. Pomoći ćemo im u tome tako što ih nećemo maltretirati nutkanjem, ali ni tetošiti ih specijalnim hranama za njih pravljenim. Naravno da će se, i treba, na kućnom jelovniku često naći nešto što deca vole! Pa i sebi pripremamo češće nešto što baš volimo da jedemo. Ali deca su ravnopravni članovi porodice i kao takvi jedu sve što jedu i odrasli u kući.
Autor: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut