Познајем једног дечака. Нећу рећи како се зове, јер ово није само његова прича. Ово је прича многе деце, од Филипа до А и назад. Ево, означићу га као Б. Ни А. из приче у правом животу нема име на А., па нека овај дечак буде само следеће слово. Да заварамо траг.
Познајем и његове родитеље. Да би се ова прича односила на неко друго дете осим Б., морају да постоје и родитељи сличног модела. То су људи који не одлазе у школу да би се свађали са наставницима. Они не прете и не траже да виде контролни задатак на којем је дете добило четворку. Долазе редовно на родитељске састанке, али на отворена врата иду само ако их позову. Додуше, никад их нису звали.
Они не шаљу поклоне учитељици и разредној за Осми март и не куцкају много у вајбер групи родитеља. Не прате кад је контролни из математике и да ли је наставница каснила на час, па онда уписала децу која су дошла после ње. Не уче Б. да се туче. У кући не оговарају професоре ни друге родитеље, не траже оправдања за било какав неуспех свог детета. Укратко, уче Б. да преузме одговорност за своје поступке и рад и ту су ако је њихова помоћ заиста потребна. Уче га да ради и да се труди, да буде добар друг и не подржавају преваре и „сналажења“. Воде га на путовања и причају с њим.
Често предложе дечаку Б. да оде са неким другаром у позориште. Дечак Б. има много другара, добре деце, с којима вози бицикл, игра кошарку и игрице на рачунару. Ипак, за позориште никад нико није био расположен. Дечак Б. у позориште најчешће иде са родитељима.
Као и свака врста пред изумирањем, овакве породице, како деца тако и родитељи, постају мета система којем они сметају. Споља испада да су они проблем и да се никако не уклапају. Пријатељи им саветују неке пречице и питају их зашто изигравају последње мохиканце, али они не умеју да се промене у том правцу. Б. често остаје са једном четворком на полугодишту јер није тражио ни он ни родитељи да му се оцена поклони, није било суза, мољакања, Б. није долазио пред зборницу да моли да га наставник пита још једном, нити су родитељи дошли у школу са адвокатом. Ако некима мора да се поклони, бар овима којима не мора остављају се реалне оцене. Они ће разумети. Ови други ће долазити у школу док не постигну свој циљ, довешће новинаре, школа ће осванути у таблоидима. Њих не треба љутити.
Родитељи дечака Б. нису сматрали да је било која оцена проблем. Знао је то и Б., али је приметио неправду и то га је болело. Родитељи су му рекли да није важно и да не треба да га брину туђе приче и то како је ко дошао до својих оцена. Рекли су му и да је реално заслужио оцену која је закључена и да би све преко тога било непоштено. Рекли су му да се потруди и да на крају године има петицу, ако већ жели вукову диплому, која је, рекли су му, такође небитна. Међутим, дечаку Б. је била битна. Сматрао је да је заслужује, нарочито у поређењу са другим кандидатима. Дечак Б. је паметан, схватио је правила игре, али није схватио како се то побеђује ако се правила крше, а то је пречесто виђао.
Дечак Б. је и талентовани музичар. Покупио је све награде које је могао да покупи и професорка је поносно постављала фотографије са такмичења на којима Б. прима медаљу и диплому. Најчешће је био лауреат, најбољи од најбољих. Ипак, није одабран за ђака генерације у музичкој школи, јер је у њу прешао тек у трећем разреду, када се преселио. Тако је у правилнику, ђак генерације мора бити ђак школе од првог до последњег разреда, није могло да се одступа од јасних услова које Б. није испунио. Није био ни кандидат. Титулу је однела девојчица која је најдаље стигла до друге награде на републичким такмичењима, али у генерацији бољег нису имали.
Никада није добио новчану награду коју општине додељују за најбоље на такмичењима предвиђеним школским календаром. Живи на једној општини, а музичка школа је на другој. Која општина да му да награду? Одлучили су да је најбоље – ниједна!
Дечаку Б. не треба новац. Њему је само битно да види правду и да добије оно што заслужује. Али, то се није дешавало.
Без иједног уплива родитеља и гласања наставничког већа да се нека оцена поклони, дечак Б. је био вуковац. На крају основне школе, био је кандидат за ђака генерације и то га је радовало. Веровао је да сада испуњава све услове и надао се да ће овај пут бити награђен. Погађате – није био. Једноставно, награде из музичке школе се нису бодовале. Победио је дечак који је сваке године са тимом са називом школе, побеђивао у футсалу, некад су били први у граду, некад у републици. Родитељи су му рекли да титула ђака генерације не значи баш ништа, али њега је болела неправда. Гледао је у зид окићен урамљеним наградама са музичких такмичења и медаљама и трудио се да не плаче.
Дечак Б. је матурски испит урадио са свих 100 поена. Ђак генерације је имао тек нешто преко 80. Остали вуковци ни толико.
Ближило се матурско вече. Дечак Б. је рекао да му се не иде. Не жели да слуша турбо фолк цело вече. Смета му та музика. Не жели да облачи сако и да иде по три девојчице (у разреду је више девојчица него дечака) носећи руже. Наставници су га критиковали речима да он увек мора да се издваја и питали зашто не може лепо као сви други да дође и да се опусти. Рекли су му да ће то вече памтити целог живота. Он се управо тога плашио – није желео да то памти.
Уписао је гимназију и не губи наду да ће његов рад и труд овај пут бити препознати. Нада се упознавању деце са сличним интересовањима. Родитељи ћуте. Они имају тајни фонд за који Б. не зна, који ће до краја његове средње школе бити довољан да му покрије студије у иностранству, ако буде изразио жељу да тамо оде. Досадили су сами себи понављајући да нешто „није важно“.