Poznajem jednog dečaka. Neću reći kako se zove, jer ovo nije samo njegova priča. Ovo je priča mnoge dece, od Filipa do A i nazad. Evo, označiću ga kao B. Ni A. iz priče u pravom životu nema ime na A., pa neka ovaj dečak bude samo sledeće slovo. Da zavaramo trag.
Poznajem i njegove roditelje. Da bi se ova priča odnosila na neko drugo dete osim B., moraju da postoje i roditelji sličnog modela. To su ljudi koji ne odlaze u školu da bi se svađali sa nastavnicima. Oni ne prete i ne traže da vide kontrolni zadatak na kojem je dete dobilo četvorku. Dolaze redovno na roditeljske sastanke, ali na otvorena vrata idu samo ako ih pozovu. Doduše, nikad ih nisu zvali.
Oni ne šalju poklone učiteljici i razrednoj za Osmi mart i ne kuckaju mnogo u vajber grupi roditelja. Ne prate kad je kontrolni iz matematike i da li je nastavnica kasnila na čas, pa onda upisala decu koja su došla posle nje. Ne uče B. da se tuče. U kući ne ogovaraju profesore ni druge roditelje, ne traže opravdanja za bilo kakav neuspeh svog deteta. Ukratko, uče B. da preuzme odgovornost za svoje postupke i rad i tu su ako je njihova pomoć zaista potrebna. Uče ga da radi i da se trudi, da bude dobar drug i ne podržavaju prevare i „snalaženja“. Vode ga na putovanja i pričaju s njim.
Često predlože dečaku B. da ode sa nekim drugarom u pozorište. Dečak B. ima mnogo drugara, dobre dece, s kojima vozi bicikl, igra košarku i igrice na računaru. Ipak, za pozorište nikad niko nije bio raspoložen. Dečak B. u pozorište najčešće ide sa roditeljima.
Kao i svaka vrsta pred izumiranjem, ovakve porodice, kako deca tako i roditelji, postaju meta sistema kojem oni smetaju. Spolja ispada da su oni problem i da se nikako ne uklapaju. Prijatelji im savetuju neke prečice i pitaju ih zašto izigravaju poslednje mohikance, ali oni ne umeju da se promene u tom pravcu. B. često ostaje sa jednom četvorkom na polugodištu jer nije tražio ni on ni roditelji da mu se ocena pokloni, nije bilo suza, moljakanja, B. nije dolazio pred zbornicu da moli da ga nastavnik pita još jednom, niti su roditelji došli u školu sa advokatom. Ako nekima mora da se pokloni, bar ovima kojima ne mora ostavljaju se realne ocene. Oni će razumeti. Ovi drugi će dolaziti u školu dok ne postignu svoj cilj, dovešće novinare, škola će osvanuti u tabloidima. Njih ne treba ljutiti.
Roditelji dečaka B. nisu smatrali da je bilo koja ocena problem. Znao je to i B., ali je primetio nepravdu i to ga je bolelo. Roditelji su mu rekli da nije važno i da ne treba da ga brinu tuđe priče i to kako je ko došao do svojih ocena. Rekli su mu i da je realno zaslužio ocenu koja je zaključena i da bi sve preko toga bilo nepošteno. Rekli su mu da se potrudi i da na kraju godine ima peticu, ako već želi vukovu diplomu, koja je, rekli su mu, takođe nebitna. Međutim, dečaku B. je bila bitna. Smatrao je da je zaslužuje, naročito u poređenju sa drugim kandidatima. Dečak B. je pametan, shvatio je pravila igre, ali nije shvatio kako se to pobeđuje ako se pravila krše, a to je prečesto viđao.
Dečak B. je i talentovani muzičar. Pokupio je sve nagrade koje je mogao da pokupi i profesorka je ponosno postavljala fotografije sa takmičenja na kojima B. prima medalju i diplomu. Najčešće je bio laureat, najbolji od najboljih. Ipak, nije odabran za đaka generacije u muzičkoj školi, jer je u nju prešao tek u trećem razredu, kada se preselio. Tako je u pravilniku, đak generacije mora biti đak škole od prvog do poslednjeg razreda, nije moglo da se odstupa od jasnih uslova koje B. nije ispunio. Nije bio ni kandidat. Titulu je odnela devojčica koja je najdalje stigla do druge nagrade na republičkim takmičenjima, ali u generaciji boljeg nisu imali.
Nikada nije dobio novčanu nagradu koju opštine dodeljuju za najbolje na takmičenjima predviđenim školskim kalendarom. Živi na jednoj opštini, a muzička škola je na drugoj. Koja opština da mu da nagradu? Odlučili su da je najbolje – nijedna!
Dečaku B. ne treba novac. Njemu je samo bitno da vidi pravdu i da dobije ono što zaslužuje. Ali, to se nije dešavalo.
Bez ijednog upliva roditelja i glasanja nastavničkog veća da se neka ocena pokloni, dečak B. je bio vukovac. Na kraju osnovne škole, bio je kandidat za đaka generacije i to ga je radovalo. Verovao je da sada ispunjava sve uslove i nadao se da će ovaj put biti nagrađen. Pogađate – nije bio. Jednostavno, nagrade iz muzičke škole se nisu bodovale. Pobedio je dečak koji je svake godine sa timom sa nazivom škole, pobeđivao u futsalu, nekad su bili prvi u gradu, nekad u republici. Roditelji su mu rekli da titula đaka generacije ne znači baš ništa, ali njega je bolela nepravda. Gledao je u zid okićen uramljenim nagradama sa muzičkih takmičenja i medaljama i trudio se da ne plače.
Dečak B. je maturski ispit uradio sa svih 100 poena. Đak generacije je imao tek nešto preko 80. Ostali vukovci ni toliko.
Bližilo se matursko veče. Dečak B. je rekao da mu se ne ide. Ne želi da sluša turbo folk celo veče. Smeta mu ta muzika. Ne želi da oblači sako i da ide po tri devojčice (u razredu je više devojčica nego dečaka) noseći ruže. Nastavnici su ga kritikovali rečima da on uvek mora da se izdvaja i pitali zašto ne može lepo kao svi drugi da dođe i da se opusti. Rekli su mu da će to veče pamtiti celog života. On se upravo toga plašio – nije želeo da to pamti.
Upisao je gimnaziju i ne gubi nadu da će njegov rad i trud ovaj put biti prepoznati. Nada se upoznavanju dece sa sličnim interesovanjima. Roditelji ćute. Oni imaju tajni fond za koji B. ne zna, koji će do kraja njegove srednje škole biti dovoljan da mu pokrije studije u inostranstvu, ako bude izrazio želju da tamo ode. Dosadili su sami sebi ponavljajući da nešto „nije važno“.