Родитељи деце са тешкоћама најчешће немају појам материјалног

мај 25, 2019

Вредност

Јуче сам одвезао ауто да га оперем у самоуслужној аутопраони у улици Петра Шегуљева. Док сам излазио из аутомобила, пришао ми је потпуно непознати човек, који је вероватно власник и рекао ми да људи који се баве таквим активизмом и промовишу наш град не треба да плаћају.

Слично као када су нам стизале тегле са џемом које су уместо лименог поклопца имале целофан и гумицу. Баке које су доносиле зимницу из свог шпајза пуног срца и са сузама у очима. Када су се ђаци основних школа одрицали својих ужина да би учествовали у нашим хуманитарним акцијама, и десетине сличних примера.

То се зове народ, и вредност тога је неупоредиво већа од било чега другог. Када вас призна народ у месту у којем сте рођени, и у исто време коментаришу, тзв. бизнисмени да ли сте јавно похвалили неког ко је донирао кутију или две кутије кекса, знате да сте на добром путу…

Оно што многи не могу да схвате јесте да родитељи деце са тешкоћама најчешће немају појам материјалног. Не можете их купити хиљадама евра понуђених донација уз одређене услове, можете једино својим поступцима стећи њихово поштовање, уколико препознају да сте искрени у подршци деци.

Међу нама се налази и једна мајка која је васпитачица, има сина са церебралном парализом. Са супругом живи у изнајмљеном стану, терапије за дете су веома скупе. Никада, али никада се није пожалила да јој је тешко, или да нешто нема. Прошле године је ишла на Аљаску три месеца и радила дупле смене у хладњачама за прераду рибе. Тако је зарадила за све потребе свог детета. Док већина родитеља јавно апелује за помоћ, за уплату путем смс порука, ова мајка, коју зовем сестро, заврне рукаве па право на крај света да 16 сати дневно ради на -20 у најтежим условима. А када год је нека хуманитарна акција, ево ње да донесе пуне кесе. Познајем стотине родитеља деце са тешкоћама у Србији, и ниједан сличан пример.

То је наша мала дружина. Никакви рекорди нити јавна доказивања нам нису ствар престижа, а једини прави успех је када неком детету буде боље, када напредује, када извучете дечије осмехе. То је наша борба. И уопште није важно како се зовемо и одакле смо, важан је систем вредности који негујемо.

Аутор Boris Bijelović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама