Неки родитељи својој деци НИКАД не говоре извини. Чак ни онда кад та деца одрасту. Ово је вишеструко лоше из простог разлога што родитељи греше. А те грешке, уколико се не признају и не објасне, полако и неприметно кваре однос и комуникацију између родитеља и детета. Зато што, ако сте према неком били неправедни, једини начин да се ствари изгладе јесте да понудите извињење. Тако је у сваком односу, а онај између детета и родитеља није изузетак.
А сваки родитељ, па чак и онај који се никад не извињава, волео би да са својим дететом има добар однос. Па зашто, онда, не желе да учине тако мало, да би то и остварили?
Нека деца родитеља који се никад не извињавају описују те исте родитеље као нарцистичке типове који се не извињавају готово никад, ником. Али, проблем са неизвињавањем детету, посебно онда када је очигледно да сте погрешили, далеко је раширенији и чешћи од нарцизма. Шта је, онда, узрок?
Па, вероватно има мало и везе са социјалном хијерархијом. Размотрите, рецимо, ситуацију у којој запослени у некој фирми касни на састанак са својим надређеним. Од њега ће се, сигурно, очекивати да се извини, можда чак и да понуди некакво објашњење. А ако шеф закасни? Може изабрати да не каже ни реч о томе. И то ће се, углавном, сматрати нормалним.
Неки родитељи, можда, своју улогу у породици изједначавају са улогом директора у неком предузећу.
Други верују да су себи купили морални имунитет самим тим што хране и облаче децу. Да то значи да они не морају да траже опроштај за своје грешке.
Франц Кафка у свом делу „Писмо мом оцу“ открива да је његов отац гајио баш овакав став.
За тебе, ствари су стајале овако: напорно си радио читавог живота за своју децу, нарочито за мене. А као резултат тога, ја сам „живео као гроф“, имао слободу да студирам шта год желим и знао да ћу сигурно имати следећи оброк. Па зато нисам имао разлога да бринем ни о чему… – писао је Кафка.
Али, оно што такви родитељи заборављају јесте да родитељ може бити веома широке руке према својој деци, а да их опет, без обзира на то, јако повреди. Понекад, иста особа која би требало да нам буде захвална, од нас заслужује и треба да добије и извињење. Укратко, не можете ничим себи купити право да не признате грешку и извините се, било у кругу породице или на неком другом месту.
Још једна ствар коју поједини родитељи погрешно схватају је и постављање правила у кући. Постоје они родитељи који верују да имају „врховну власт“ и да им она омогућава да смишљају и спроводе правила, али да та правила за њих – не важе. Како пише Кафка, његов отац је и то радио. Поставио је правила понашања за столом којих се сам није придржавао:
Није нам било дозвољено да пуцкамо прсте, ти си то радио. Нисмо смели да срчемо чорбу, ти јеси. Хлеб се морао сећи равно, ножем. Осим ако ти пожелиш да откинеш комад. Онда није било важно. Морали смо строго да пазимо да нам мрвице не падају око стола, па их је на крају увек било највише поред твоје столице.
Проблем са оваквим дуплим стандардима који су присутни у многим балканским породицама јесте што то, хтели родитељи да признају или не, ствар једну нездраву породичну динамику која се заснива на страху.
Понекад, родитељи су врло свесни своје грешке и можда ће чак одлучити и да је признају. Али не свом детету. Једна познаница тако је мени рекла да је, кад је била млада мајка, радила ствари за које верује да су трауматизовале њеног (сада одраслог) сина. Познајем је довољно да знам да веома воли своју децу, али, када треба признати кривицу, није спремна да каже „извини“.
А деца тих родитеља? Па, неки од њих одлуче да игноришу тај образац понашања или да га припишу личности родитеља (она је таква). Наравно, зависи од ситуација које су се дешавале кроз одрастање.
Други са собом носе трауму. Не траже извињење, иако им је потребно. Можда ће причати о томе са другим људима, али њихово разумевање, иако може помоћи, не може поправити однос с родитељем.
И на крају, вратила бих се на причу о жени која ми је признала да је према свом сину била неправедна. Пре неколико година је преминула. Након неког времена сам њеном сину испричала тај наш разговор. Његово изненађење када је чуо шта ми је његова мајка рекла, било је очигледно. Као да је прочитао опроштајно писмо и у њему извињење своје мајке.
Она није оставила такво писмо, али ја ни данас не могу да се отмем утиску да је целу причу поделила са мном мало да би тај терет гриже савести скинула са својих груди, а мало надајући се да ћу ја његов опрост некако извојевати уместо ње, јер она није могла да га затражи. Мислим да јесам, јер док сам му причала, видела сам да те моје речи на њега делују као мелем и затварају давно отворене ране које никако нису могле да зарасту.
Његова мама је искрено и дубоко жалила због неких својих поступака. Потпуно сам сигурна да би поступила потпуно другачије да је добила другу шансу. И ту, баш ту можемо потражити наду.
Док неки родитељи верују да су у тој улози безгрешни, други знају када су и како повредили своју децу. Али не могу да изговоре ту једну, једноставну реч. Опрости. Можда ће живети са кривицом која ће их изједати, али опет неће рећи ништа.
Неки родитељи никад неће рећи извини. А мислиће то. И осећаће целим својим бићем.