Рoдитељи купе беби оргинал старке. То је ок, иако беба нема појкма о томе. Чак их и не користи. Не гази још увек. Патике коштају,можда, много. Патике ће трајати месец, два.
Своје прве старке, оригинал, обула сам у трећем разреду Гимназије, 17 година. Биле су тегет, и биле су нечије, па су постале моје. Нисам их дуго носила, не знам због чега.
Постала сам мама и природно желим својој беби најбоље.
Али шта је најбоље? Да ли су оригинал патикице за њу најбоље?!
Нису.
Да ли су она колица у висини браде са милион додатака за њу најбоље?!
Верујем да нису.
Маркирана гардеробица? Играчке по вртоглавим ценама?
Сумњам.
Нисам сигурна да ће се моја беба због свега набројаног осећати боље и да ће се више смејати.
Родитељи претерују, разумем то. Лако се упадне у замку.
Памтим снег и како нас тата умотане у ћебе санкама вози на крај села, код бабе и деде. Брат је седео назад, ја млађа напред.
Памтим врућ хлеб који смо куповали у оронулој пекари, када смо се враћали са станице где смо чекали маму с посла.
Памтим лутку Виду, тако сам је звала. Била је обична лутка са слепљеном косом коју ниси могао да четкаш.
Памтим блато и како га мешам у малим посудицама.
Памтим цртање у великој свесци А4.
Памтим мирис бабиних крпа и дедине приче из рата.
Памтим татино пијанство и дан кад је престао. Памтим како је и такав био најбољи тата. Памтим како смо, он припит и ја малена, заједно намештали кревет. Памтим како сам ишла с њим на мобе.
Памтим улице. И игре на улици.
Памтим купање дединог ловачког пса Доне са бабом. Дона је од шампона изгубила њух.
Памтим татину забринутост због мамине тромбозе. Памтим мамине сузе и мамин смех. Памтим како у самопослузи са 6 година сечем хлеб на пола и купујем павлаку и млеко. Хлеб узимам папиром. Памтим дедину кућу и двориште. Памтим како нас лети освежава водом из црева. Вриштимо и смејемо се и вичемо ” мене деда, менеее!!!”
Памтим реку и посекотину на левом стопалу. Памтим јогурт и паштету на хлебу и маму која их изнад бутине маже. Једемо модрих усана, мокри. Прсти су нам смежурани.
Памтим њихову прву свађу. Памтим тату кога боли чир. Памтим његове нервозе због тога. Памтим мајстора који у време инфлације каже ”отиш’о вам грејач!”. А грејач скуп ко ђаво, а пара нигде.
Памтим осећаје.
Не сећам се шта сам имала на ногама. Не сећам се у каквим колицама су ме гурали. Не знам дал су била нова или позајмљена, ни боју им не памтим.
Не сећам се квалитета одеће, нити да ли је била скупа.
Понека слика… осећај… понека слика… осећај, осећај, осећај… тек понека слика, осећај…
Љубав. Кроз додир и реч.
Аутор: Јована Кешански
Извор: Мамаклик