Јутрос сам имао једну јако занимљиву и пријатну обавезу. Као и сваке године предшколска установа у коју тренутно иде мој син, организовала је „дружење са родитељима“. Тај дан родитељи дођу заједно са децом и осмисли се активност којом ће се заједно бавити.
Сјајна идеја. Као и прошле године са Милицом, тако сам и сада инсистирао да са Светозаром, уместо подразумеваног родитеља маме, идем ја.
Прошле године смо правили костим, а ове украшавали неки мараму. Да не дужим око детаља, све што смо правили јако је лепо испало, а оба дружења су била јако слична. Прво, родитељи око трећине деце уопште нису дошли. Друго, осим пар деце, сва су одустала од посла после првих неколико минута и кренула у јурњаву, а њихове маме су и даље вредно радиле не примећујући губитак смисла саме активности. Треће, у мноштву дивних младих мама једини тата сам био ја.
Посматрајући оба дружења, могу се извући два закључка:
1. Родитељи не раде довољно са децом, и ту мислим на прави рад, а не на играње или домаће задатке.
2. Тате се не баве довољно децом. Тачније, негде се не баве довољно, а негде нимало. Разумем да је време тешко и да се мора много радити да би обезбедила егзистенција. Али одрастање деце неће сачекати „неке боље дане“, оно пролази и шта урадимо сад то остаје за навек и нама и њима.
Поред тога, код сваког родитеља постоји мноштво активности које саме по себи немају никакав смисао, а време уложено у њих било би много плодније ако би се уложило у децу. Ако би сви смањили дружење са телевизором, фејсбуком или кафаном само за пола, и то време проводили са децом, стопа малолетничког криминала и наркоманије би се смањила вишеструко.
Много више волим причу о дечијим потребама него о дечијим правима. Дечаци имају потребу да одрасту у мушкарца, а како је најзаступљенији облик учења код деце учење по моделу, то значи да им је за то једноставно потребан модел. Или како се то каже, неко на кога ће се угледати. Неко од кога ће научити да раде, да размишљају, да буду срећни, да плачу кад треба, да заштите другог, да цене поштење и доследност и још много тога.
У народу је присутно једно веровање које каже да је мајка стуб породице коју отац треба да обезбеди споља. То је у нека друга времена имало смисла, али данас своди улогу мушкарца на донатора сперме и новца. Наравно, од тога постоји важнија улога за мушкарца у породици. Ко хоће да од деце добије титулу Оца, он мора да донира целог себе.
Аутор: Мирко Митровић