Adolescente osuđujemo da su stalno na internetu, da ih ništa ne zanima i da su sve gori. Ali čuvena generacija Z je ista i na Zapadu. Odlikuje ih uznemirenost i nesigurnost. Profesorka psihologije u Medicinskoj školi Irena Vanić kaže da oni ni ne mogu biti drugačiji s obzirom na haotičnu današnjicu.
Kakav je vaš opšti utisak o mladima danas?
Isti su kao mladi oduvek – bore se sa izgradnjom identiteta. Ipak, promene u okruženju koje na njih utiču su jače. Život je brži, ljudi su nemarniji, čini mi se sebičniji, ali i samodestruktivniji. Adolescenti se intenzivno menjaju i na individualnom nivou, tako da ove dve vrste promena otežavaju njihovo prilagođavanje. Zato mi se čini da pomalo lebde, nemaju za šta da se uhvate. Opet, čini mi se da su zato i snalažljiviji. I duhovitiji.
Kako njihova svakodnevica utiče na njih?
Ta deca odrastaju na apsurdima. Daje im se sve više slobode, a još uvek su im potrebne neke granice. Žive u izobilju informacija, a nemaju iskustvo i znanje da te informacije pravilno iskoriste. Očekujemo od njih da budu brzi, a onda se ljutimo što ne promišljaju dovoljno o svojim postupcima. Skloni su da traže gotova rešenja – ne ulažu trud da pronađu svoja, jer ih ne učimo da razmišljaju nego da kopiraju. Nisu dovoljno motivisani i sigurni u sebe, ali im nedostaje i podsticaja i pažnje.
Kako se mladi osećaju zbog okolnosti u kojima se razvijaju?
Negde sam pročitala da su mladi sve depresivniji. I zaista deluju nezainteresovano – kao da se povlačenjem i ignorisanjem brane od svega što se oko njih dešava. Ali za iste stvari ni odrasli nemaju jasna i konkretna objašnjenja. Koncentracija im je hipervigilna, navikli su na kratke i vizuelne forme. Sve manje čitaju, „smor“ i „super“ su termini koji menjaju desetine drugih izraza, a to je posledica digitalizacije realnosti. Mislim da ove, možda i evolutivne razlike u odnosu na adolescente ranije treba iskoristiti kao njihove prednosti i prilagoditi im sadržaje – samo po obliku, a da ne ugrožavamo ni kvalitet, ni kvantitet. Ja to radim i uspeva.
Odrastali smo 90-ih u totalnom haosu. Da li je nama ipak bilo lakše da odrastamo nego što je njima?
Ne znam da li je bilo lakše, ali je bilo drugačije. Naše su porodice većinom bile celovite ili su se trudile da takve ostanu. Ručali smo zajedno, kada se svi vrate s posla i iz škole, oko 3. Slušali smo iste radio emisije nedeljom ujutro, gledali „Bolji život” i MTV. Znali smo šta ćemo da studiramo ili radimo kada završimo školu. Imali smo neki program. A onda smo odrasli u roditelje današnje dece.
Kakav je vrednosni sistem adolescenata danas?
Čini mi se da je njihova budućnost neizvesnija. Oni nemaju zajedničke ideale, nesigurni su u koje vrednosti da veruju. Kada se bavimo socijalizacijom, zadam im jednostavan zadatak da 100% uticaja okruženja podele na pet činilaca: porodica, vršnjaci, škola, mediji, društvene organizacije. Svaka generacija dosledno najviše uticaja pripisuje porodici. Dakle, većina i dalje veruje u snagu porodice.
Možemo li onda da kažemo da je porodica i dalje jedino utočište?
Porodica više nije ista i ne pruža jednaku sigurnost i pažnju, niti čvrste vaspitne uzore. Sve je više samohranih i prezaposlenih roditelja. Oni ne stižu da pitaju dete kako je bilo u školi. To se sada gleda na kompjuteru, u elektronskom dnevniku. Roditelji nemaju vremena ni snage (a često ni kompetencija) za razgovor sa svojom decom, pa to nadoknađuju skupim poklonima. Potom ih, prividno zadovoljene, prepuštaju telefonima, kompjuterima i televizorima. Naravno, teško je generalizovati, ali opšti utisak je takav.
Da li mladi ipak „vuku“ nešto pozitivno i od današnje škole?
Škola se drastično promenila. U njima je sve manje nastavnika „starog kova“, pravila su drugačija, a zahtevi različiti. Iako sam ja tip liberalnog vaspitača, primetila sam da mladi jednako vole i „strožije“ nastavnike. Vole kada ih neko „tera“ da uče. Bune se oni, ali uče. Kao da im prija ta vrsta pažnje i odlaganje preuzimanja pune odgovornosti za sopstveni napredak. Možda baš zato što je put napretka neizvestan.
Koji problemi najčešće muče asolescente danas?
Osim standardnih pitanja „Ko sam ja?“ i „Gde pripadam?“, pitaju se i koja je svrha obrazovanja. Takođe imaju problem da steknu poverenje, kao i da se izbore sa stresom svakodnevnog života.
Sve se češće bave bračnim problemima svojih roditelja, egzistencijalnim pitanjima, statusnim razlikama, ali i sa hroničnim bolestima. Sve mlađi se suočavaju sa gojaznošću, poremećajima ishrane, dijabetesom, poremećajima štitne žlezde, kancerom. Rastrzani su i između zloupotrebe svuda dostupnih psihoaktivnih supstanci, nikotinizma i zdravih stilova života, bavljenja sportom i umetnošću.
Kakav odnos mladi imaju sa roditeljima?
To je individualno. Mada, čini mi se da roditelji još uvek za većinu mladih predstavljaju autoritete i uzore. U zavisnosti od vaspitnih stilova i koherentnosti porodice, odnosi su različiti. Iako je za ovaj uzrast karakteristično suprotstavljanje autoritetima, oni su ipak najznačajniji odrasli uzori u njihovom odrastanju.
Da li roditelji u nečemu greše i šta da urade da pomognu svojoj deci?
I ovo se ne može generalizovati. Nastavnici se često bune kako roditelji prezaštićuju svoju decu i brane ih. A bune se i ako roditelj ne dolazi u školu, ne interesuje se za dete i prepusti im da ih oni vaspitavaju. Lično mislim da je prva varijanta bolja. Porodica je stub izgradnje sigurnosti i samopouzdanja. Najveća pomoć roditeljima su strpljenje, pažnja i svest da „iver ne pada daleko od klade“. Roditelji treba da osluškuju potrebe svoje dece, da se trude da ih razumeju i usmeravaju. Da više koriste nagradu, nego kaznu. Najbolja kazna je izostanak nagrade.
Uzori su važni da bismo prevazišli svoje slabosti i postali ispunjeniji ljudi. Da li današnji adolescenti imaju uzore i ka čemu teže?
Da, uzori su njihovi roditelji i istaknuti sportisti, muzičari… Provuče se i poneka istorijska ličnost, pa čak i nastavnik. Starlete i političari nisu među njima. Jednom prilikom sam se oduševila kada sam shvatila da od svih nas jedan rijaliti šou najviše pratim ja! Fenomenološki pristup, naravno (smeje se). A kada smo radili istraživanje o digitalnim navikama učenika, zaključila sam da većina njih i ne zna šta znači reč „influenser“.
Kakve su im težnje, želje i ciljevi?
Radili smo vežbu u kojoj treba da napišu 10 omiljenih aktivnosti. Među omiljenim aktivnostima najčešće se pojavljuje spavanje, a među ciljevima sreća i zadovoljstvo, druženje i zabava. Kada smo razgovarali na tu temu, među dugoročnim ciljevima najčešći je „da postanem neko i nešto“. Ima nade, mada je pitanje šta će to značiti kada oni uđu u zrelo doba.
Može li se nekako pomoći adolescentima?
Samo da ne odustajete od njih. Pružajte im mogućnost da biraju, jer kada imaju izbor, oni izaberu. Kada je nešto njihova odluka, onda se lako pokrenu. Izazivajte ih da se bave sobom i da razvijaju interesovanja. „Terajte“ ih da budu aktivni, a onda prilagođavajte tempo individualnim mogućnostima.
Šta bi poručila današnjim adolescentima?
Da nastave da sanjaju velike snove i da nikada ne dozvole da nestane to lepo dete u njima.
Šta bi poručila njihovim roditeljima?
Život je proces uzajamnog prilagođavanja. Onoliko koliko mi, kao odrasli, očekujemo od mladih da se prilagode nama, treba i mi da se prilagođavamo njima; dok oni uče od nas, mi moramo učiti od njih.
Intervju vodila: Maria Milojković – prevodilac, autor dečje knjige „Jedan običan kos”