„Dobar dan“ Sanja pozdravi prisutne roditelje. Njen usiljeni osmeh niko nije video ispod maske. Bila je preumorna, a školska godina praktično nije ni počela! „Tako mi i treba kad se nikad nisam bunila. Sad neka me gaze svi!“ mislila je.
„Nadam se da ste zdravi, da ste dobro!“ reče, i začu prigušene odgovore koje nije razaznala. „Sad treba da im pričam o nečemu što ni sama ne znam kako ću izvesti. Lepo mi dođe da izađem i zalupim vrata i da plačem, i plačem, i…“
„Pa, da počnemo. Ovde ste vi koji ste mi putem vajbera javili da želite roditeljski uživo, preostali deo roditelja će imati roditeljski putem interneta danas popodne. Mi imamo na raspolaganju pola sata, iza toga tetkica ulazi da dezinfikuje učionicu, tako da imamo ograničeno vreme, i moramo biti efikasni. Danas ćemo razgovarati isključivo o nastavi, druge teme ostavljamo za neko bolje vreme…“
Sanja priđe laptopu i kliknu mišem. Na ekranu na zidu se pojavi tabela.
„Evo, ovu tabelu sam napravila prema najnovijem dopisu iz Ministarstva, gde su predstavljeni modeli učenja u ovom tromesečju. Kao što vidite, ima sedam ponuđenih modela, nije teško zapamtiti – sedam ocena i sedam modela!“ našali se, ali roditelji nisu pratili šta ona priča, gledali su u pravcu ekrana i pokušavali da razumeju ispisane kolone i rubrike.
Sanja ih pusti da malo pogledaju, pa reče, „Kao što vidite, postoji model učenja u školi, od kuće putem interneta, telefona, imejl poruka, takozvano dopisno učenje, kao i tri kombinacije ovih modela. Ja vas molim da pogledate, i da se zatim vajber porukom izjasnite za koji model se opredeljujete. Videli ste svakako da nastava mora da se obavi između šest ujutro i dva iza ponoći, pri čemu se period od ponoći do dva sata ujutro rezerviše za pregledanje domaćih zadataka. Časovi na svakom modelu traju petnaest minuta, iza čega sledi pet minuta za pranje ruku i ispiranje dezo-barijera, kao i dezinfekcija učionica odnosno kompjutera, telefona i tako dalje.“
Roditelji su i dalje zbunjeno gledali. Sanja spazi jednu podignutu ruku.
„Izvolite, gospođo. Da li pogađam da je to Milanova mama?“
„Ne, ja sam Dunjin tata….“
„Jao, izvinite, tako Vam je velika maska da nisam ni…“ poče Sanja da se izvinjava.
„Nebitno“ prekide je Dunjin otac. „Moje pitanje je da li mogu metode da se kombinuju, recimo ako se Dunji ne dopadne rad uživo, da li može da se priključi radu na daljinu?“
„Nažalost, ne može, jer moramo znati tačan broj učenika kako bi se klupe razmakle i postavile barijere od pleksiglasa između redova.“
„Ali… ja sam Ivanova mama, čisto da pomenem, dakle, vidim nije uvek u isto vreme isti model, kako sad to…? Ne razumem baš…“ reče gospođa Milinković.
„Da, ideja je da ne ustaju rano uvek isti, recimo, ako je učenje uživo uvek od šest do osam ujutro, moguće je da će se ta deca buniti pošto učenje preko vajbera počinje od dvanaest, pa ta deca mogu da se naspavaju, razumete…“ reče Sanja.
„Razumem, ali nama, recimo, sreda nikako ne odgovara od dva do četiri, jer u to vreme imamo porodični ručak, znate…“ ponovo se javi Ivanova mama.
„Da, isto i ja imam primedbu, evo hteo sam sina da prijavim za učenje uživo, ali petkom je od deset uveče, to mi je nekako prekasno, znate…“ reče jedan od roditelja.
„Mi u kući imamo jedan računar i vrlo ograničen internet, a i suprug i ja sad radimo od kuće, ne znam, onda znači ne treba odabrati taj model…“ reče jedna majka.
„Znači li ovo da deca koja imaju slabije tehničke mogućnosti u kući moraju ići u školu, a oni bolje stojeći mogu da biraju? Sramota!“ bila je iznervirana gospođa iz prvog reda.
„Ja imam i srednjoškolca, sigurno će se termini preklopiti, i kad koji da sedne pred računar?“ začu se iz poslednjih redova.
Sanja pokuša da smiri situaciju, videla je da roditelji počinju da se nerviraju. „Šta da vam kažem, eto ja ću imati radno vreme od dvadeset sati, tako da ima i nas kojima je još teže… Nemojte misliti da meni ovo odgovara, ja…“
„Da, ali Vi ste za to plaćeni!“ prekide je jedan muški glas, „A mi, koji radimo sve domaće zadatke i teramo decu da uče i rade i prate nastavu – ni dinar! Mnogi roditelji se složiše sa ovom izjavom.
„To dvadeset sati rada, to je da vidite malo kako je nama privatnicima!“ doviknu jedan tata.
„Stalno slušam kako vam je teško i mnogo radite, da vas vidimo sad!“
„Samo da me ne dirnu u letnji raspust, stvarno ću zalupiti vrata i početi da plačem!“ razmišljala je Sanja, dok su roditelji uglas negodovali.
„A, šta su ove pauze, recimo, od deset do jedanaest, ili od tri do četiri? Ako nastava traje tako kratko, što pauza od sat između dva modela?“ upita ženski glas iz poslednje klupe.
„To je predviđeno za nas, nastavnike, da stignemo kući, ili da ručamo, znate…“ reče Sanja.
„Znači, to je i period kad možemo očekivati Vaše komentare i odgovore na pitanja koja Vam pošaljemo, pošto ste ostatak dana na časovima? Ili ćete ipak moći da nam kucate odgovore i u toku časova?“ upita Ivanova mama.
„E, to nisam pomenula, Ministarstvo je odredilo vikend za dopisivanje i razgovor sa roditeljima. Znate…“ poče Sanja da objašnjava, ali ovo je izazvalo burnu reakciju roditelja.
„Do vikenda da čekamo??“
„Ovo je nedopustivo!“
„Znači, ako nešto primetimo u ponedeljak, moramo da čekamo do nedelje da bismo Vas pitali?“
„Ne dolazi u obzir!“
„Da, da, Sanja, ovo si sve zaslužila. I ti i tvoje kolege. Pa ti nastavi da ćutiš i radiš svoj posao, vidiš kako ti se lepo vraća!“ Sanja je osetila da joj se oči pune suzama, i pokušala je da se sabere.
„Polako, polako, videćemo u hodu kako će to sve ići, i koliko će sve ovo trajati, znate…“ pokušala je da smiri situaciju, ali roditelji su nastavili da se bune. „Svi se nadamo normalnom povratku u klupe, proći će valjda i ovaj virus jednom…“
Pošto se žagor nastavio, Sanja pokuša da promeni temu, pljesnu nekoliko puta rukama i reče, „Pošto nam ističe vreme, bitno je još jedno da se dogovorimo – u dopisu Ministarstva je određeno da se svi časovi održavaju i da se domaći zadaci šalju isključivo preko gugl učionice, a poruke roditelja moraju se slati samo putem vajbera. Ovo zato što je primećeno da nastavnici načelno nemaju odgovarajuću tehniku, kompjutere i mobilne telefone koji mogu da izdrže sve te aplikacije, evo moj telefon je tri puta crkavao u toku vanrednog stanja, i ovo sa jednom aplikacijom će jedva preživeti!“ Sanja se nasmeja, „I ovaj laptop mi je suprug pozajmio, to je njegov službeni, pa mi je dao da vam prikažem ovu tabelu, inače ni to ne bih mogla…“
„Meni to nikako ne odgovara, ja vajber ne koristim, pa bih vam slao SMS poruke, ako nije veliki problem!“ reče jedan muški glas.
„Ja najviše volim hengauts, mislim, nije to sad neki problem, ne zauzima to mnogo memorije, više je pitanje na šta je ko navikao, znate“ reče jedna mama.
„Moj sin se bolje snalazi na majkrosoft timsu, pa bih Vas zamolila…“
„Moja ćerka samo zum i ništa drugo, kaže kad god je slala domaći preko gugl učionice dobijala je dvojke, a preko zuma nikad ispod četiri!“
Sanja je videla da gubi konce iz ruku. Grlo joj se sušilo, naočare su se zamaglile. „Proklete maske, ugušiću se i bez korone!“ Uze flašicu vode, i po navici je prinese ustima. Voda pljusnu preko maske, a zatim i preko kompjutera. Sanja se trgnu, ispade joj flašica iz ruke, i pre nego što je uspela da je uzme nazad, dosta vode je nestalo ispod tastature
„Iju!“ reče Sanja, ne znajući šta da očekuje. U sekundi sa ekrana nestade slika, i pojavi se dobro poznati plavi ekran.
U učionici je nastao tajac.
„Šta ćemo sad? Ja nisam videla sve termine!“ reče jedna majka.
„Ni ja!“ besno viknu jedan muški glas.
Sanji je srce tuklo sve brže. Znala je da će se muž ljutiti, iz laptopa se začulo nesnosno pištanje. Roditelji su dlanovima prekrili uši.
„Prekinite to pištanje“ urlala je jedna majka.
„Je l’ gotovo?“ upita tetkica sa vrata, držeći metle gumenim rukavicama.
„Gotovo je. Sve je gotovo.“ reče Sanja ljutito i iskači laptop iz struje.
„Čekajte, ali nismo se dogovorili…“ uglas su govorili roditelji, ali Sanja izađe iz učionice, zalupi vrata za sobom, i poče da plače, i plače, noseći laptop pod rukom.
Autor: Maja Bugarčić