„Добар дан“ Сања поздрави присутне родитеље. Њен усиљени осмех нико није видео испод маске. Била је преуморна, а школска година практично није ни почела! „Тако ми и треба кад се никад нисам бунила. Сад нека ме газе сви!“ мислила је.
„Надам се да сте здрави, да сте добро!“ рече, и зачу пригушене одговоре које није разазнала. „Сад треба да им причам о нечему што ни сама не знам како ћу извести. Лепо ми дође да изађем и залупим врата и да плачем, и плачем, и…“
„Па, да почнемо. Овде сте ви који сте ми путем вајбера јавили да желите родитељски уживо, преостали део родитеља ће имати родитељски путем интернета данас поподне. Ми имамо на располагању пола сата, иза тога теткица улази да дезинфикује учионицу, тако да имамо ограничено време, и морамо бити ефикасни. Данас ћемо разговарати искључиво о настави, друге теме остављамо за неко боље време…“
Сања приђе лаптопу и кликну мишем. На екрану на зиду се појави табела.
„Ево, ову табелу сам направила према најновијем допису из Министарства, где су представљени модели учења у овом тромесечју. Као што видите, има седам понуђених модела, није тешко запамтити – седам оцена и седам модела!“ нашали се, али родитељи нису пратили шта она прича, гледали су у правцу екрана и покушавали да разумеју исписане колоне и рубрике.
Сања их пусти да мало погледају, па рече, „Као што видите, постоји модел учења у школи, од куће путем интернета, телефона, имејл порука, такозвано дописно учење, као и три комбинације ових модела. Ја вас молим да погледате, и да се затим вајбер поруком изјасните за који модел се опредељујете. Видели сте свакако да настава мора да се обави између шест ујутро и два иза поноћи, при чему се период од поноћи до два сата ујутро резервише за прегледање домаћих задатака. Часови на сваком моделу трају петнаест минута, иза чега следи пет минута за прање руку и испирање дезо-баријера, као и дезинфекција учионица односно компјутера, телефона и тако даље.“
Родитељи су и даље збуњено гледали. Сања спази једну подигнуту руку.
„Изволите, госпођо. Да ли погађам да је то Миланова мама?“
„Не, ја сам Дуњин тата….“
„Јао, извините, тако Вам је велика маска да нисам ни…“ поче Сања да се извињава.
„Небитно“ прекиде је Дуњин отац. „Моје питање је да ли могу методе да се комбинују, рецимо ако се Дуњи не допадне рад уживо, да ли може да се прикључи раду на даљину?“
„Нажалост, не може, јер морамо знати тачан број ученика како би се клупе размакле и поставиле баријере од плексигласа између редова.“
„Али… ја сам Иванова мама, чисто да поменем, дакле, видим није увек у исто време исти модел, како сад то…? Не разумем баш…“ рече госпођа Милинковић.
„Да, идеја је да не устају рано увек исти, рецимо, ако је учење уживо увек од шест до осам ујутро, могуће је да ће се та деца бунити пошто учење преко вајбера почиње од дванаест, па та деца могу да се наспавају, разумете…“ рече Сања.
„Разумем, али нама, рецимо, среда никако не одговара од два до четири, јер у то време имамо породични ручак, знате…“ поново се јави Иванова мама.
„Да, исто и ја имам примедбу, ево хтео сам сина да пријавим за учење уживо, али петком је од десет увече, то ми је некако прекасно, знате…“ рече један од родитеља.
„Ми у кући имамо један рачунар и врло ограничен интернет, а и супруг и ја сад радимо од куће, не знам, онда значи не треба одабрати тај модел…“ рече једна мајка.
„Значи ли ово да деца која имају слабије техничке могућности у кући морају ићи у школу, а они боље стојећи могу да бирају? Срамота!“ била је изнервирана госпођа из првог реда.
„Ја имам и средњошколца, сигурно ће се термини преклопити, и кад који да седне пред рачунар?“ зачу се из последњих редова.
Сања покуша да смири ситуацију, видела је да родитељи почињу да се нервирају. „Шта да вам кажем, ето ја ћу имати радно време од двадесет сати, тако да има и нас којима је још теже… Немојте мислити да мени ово одговара, ја…“
„Да, али Ви сте за то плаћени!“ прекиде је један мушки глас, „А ми, који радимо све домаће задатке и терамо децу да уче и раде и прате наставу – ни динар! Многи родитељи се сложише са овом изјавом.
„То двадесет сати рада, то је да видите мало како је нама приватницима!“ довикну један тата.
„Стално слушам како вам је тешко и много радите, да вас видимо сад!“
„Само да ме не дирну у летњи распуст, стварно ћу залупити врата и почети да плачем!“ размишљала је Сања, док су родитељи углас негодовали.
„А, шта су ове паузе, рецимо, од десет до једанаест, или од три до четири? Ако настава траје тако кратко, што пауза од сат између два модела?“ упита женски глас из последње клупе.
„То је предвиђено за нас, наставнике, да стигнемо кући, или да ручамо, знате…“ рече Сања.
„Значи, то је и период кад можемо очекивати Ваше коментаре и одговоре на питања која Вам пошаљемо, пошто сте остатак дана на часовима? Или ћете ипак моћи да нам куцате одговоре и у току часова?“ упита Иванова мама.
„Е, то нисам поменула, Министарство је одредило викенд за дописивање и разговор са родитељима. Знате…“ поче Сања да објашњава, али ово је изазвало бурну реакцију родитеља.
„До викенда да чекамо??“
„Ово је недопустиво!“
„Значи, ако нешто приметимо у понедељак, морамо да чекамо до недеље да бисмо Вас питали?“
„Не долази у обзир!“
„Да, да, Сања, ово си све заслужила. И ти и твоје колеге. Па ти настави да ћутиш и радиш свој посао, видиш како ти се лепо враћа!“ Сања је осетила да јој се очи пуне сузама, и покушала је да се сабере.
„Полако, полако, видећемо у ходу како ће то све ићи, и колико ће све ово трајати, знате…“ покушала је да смири ситуацију, али родитељи су наставили да се буне. „Сви се надамо нормалном повратку у клупе, проћи ће ваљда и овај вирус једном…“
Пошто се жагор наставио, Сања покуша да промени тему, пљесну неколико пута рукама и рече, „Пошто нам истиче време, битно је још једно да се договоримо – у допису Министарства је одређено да се сви часови одржавају и да се домаћи задаци шаљу искључиво преко гугл учионице, а поруке родитеља морају се слати само путем вајбера. Ово зато што је примећено да наставници начелно немају одговарајућу технику, компјутере и мобилне телефоне који могу да издрже све те апликације, ево мој телефон је три пута цркавао у току ванредног стања, и ово са једном апликацијом ће једва преживети!“ Сања се насмеја, „И овај лаптоп ми је супруг позајмио, то је његов службени, па ми је дао да вам прикажем ову табелу, иначе ни то не бих могла…“
„Мени то никако не одговара, ја вајбер не користим, па бих вам слао СМС поруке, ако није велики проблем!“ рече један мушки глас.
„Ја највише волим хенгаутс, мислим, није то сад неки проблем, не заузима то много меморије, више је питање на шта је ко навикао, знате“ рече једна мама.
„Мој син се боље сналази на мајкрософт тимсу, па бих Вас замолила…“
„Моја ћерка само зум и ништа друго, каже кад год је слала домаћи преко гугл учионице добијала је двојке, а преко зума никад испод четири!“
Сања је видела да губи конце из руку. Грло јој се сушило, наочаре су се замаглиле. „Проклете маске, угушићу се и без короне!“ Узе флашицу воде, и по навици је принесе устима. Вода пљусну преко маске, а затим и преко компјутера. Сања се тргну, испаде јој флашица из руке, и пре него што је успела да је узме назад, доста воде је нестало испод тастатуре
„Ију!“ рече Сања, не знајући шта да очекује. У секунди са екрана нестаде слика, и појави се добро познати плави екран.
У учионици је настао тајац.
„Шта ћемо сад? Ја нисам видела све термине!“ рече једна мајка.
„Ни ја!“ бесно викну један мушки глас.
Сањи је срце тукло све брже. Знала је да ће се муж љутити, из лаптопа се зачуло несносно пиштање. Родитељи су длановима прекрили уши.
„Прекините то пиштање“ урлала је једна мајка.
„Је л’ готово?“ упита теткица са врата, држећи метле гуменим рукавицама.
„Готово је. Све је готово.“ рече Сања љутито и искачи лаптоп из струје.
„Чекајте, али нисмо се договорили…“ углас су говорили родитељи, али Сања изађе из учионице, залупи врата за собом, и поче да плаче, и плаче, носећи лаптоп под руком.
Аутор: Маја Бугарчић