Одржавање родитељског састанка постало је тежи део учитељског посла. О томе се не учи на факултету и наставници не могу знати шта их чека кад преузму улогу старешине.
Како се поставити према родитељима? Како ће реаговати? Шта их највише занима? Како да им кажем да морају више да раде са својим дететом? Да ли ће ме послушати? Хоће ли ме погрешно схватити?
Родитељи, опет, имају своје бриге и недоумице. Зашто је укорио баш моје дете? Зашто нам соли памет о томе како учити с децом? Зашто је толико строг према мом детету?
Са свим тим питањима “борио се” и Александар Мојсијев који се нашао у двострукој улози – наставника и оца. Која је поента одласка на родитељски састанак и да ли је он бесмислено губљење времена појаснио је на страници mel.fm која је посвећена образовању и одгоју.
Ја никад у животу нисам ишао на родитељске састанке. Односно, ја сам им присуствовао. Много пута. Али не као родитељ. Као разредни старешина одржавам родитељске састанке, али као отац не идем на родитељске састанке свом детету. Иде њихова мама. Родитељски састанци су, као што је познато, врло стресни.
Учитељ, односно старешина је напет, јер зна да му предстоји сат и по издржавања напада родитеља који су стигли како би своје незадовољство школом, образовним системом и животом коначно истресли пред њега.
Разредни је обично спреман на то да ће се родитељи неизбежно дотаћи не само закључивања оцена и поскупљења школског оброка већ и тога шта „себи допушта онај физичар” и „ето, у наше време нису деца морала то све”.
Очекују га још десетине питања која не може да предвиди, али зна да ће испливати и да на њих неће знати или неће моћи да да одговор.
Родитељ, по правилу мама, није ништа мање напет. Она се припрема на то да ће се можда о њеном детету пред целим разредом изговорити нешто лоше и неће јој бити друге него да седи и црвени.
И није важно какво је наше дете, „драго и вредно” или „лењи хулиган”, у сваком случају, бар једном мора нам запасти да црвенимо.
Све то дуго траје, а маме већином не воле да слушају о туђој деци.
А дете се нервира, седи и чека. Хоће ли им учитељица рећи за ону тучу? Да ли ће мама доћи љута? Хоће ли ми забранити да одем на рођендан код друга?
А ту је и предметни наставник који може бити позван да објасни „зашто дели двојке, а не зна да објасни градиво”.
И на крају се догађа раскол на свим нивоима, а посебно између родитеља и учитеља.
Притом, код учитеља постоји прекидач у глави (или срцу) који током родитељског искључује учитеља, а укључује родитеља. И све се стране спремају, не на дијалог, већ на битку. Зашто су сви унапред програмирани да теже негативном?
Много сам пута чуо од колега да родитељски састанак наставника „исцеди до краја”.
Не знам колико је „мојим” родитељима пријатно на састанцима које ја водим. Мени ипак јесте. Никад не читам оцене поименце (сад за тим нема потребе, али никад и нисам) нити говорим лоше о било ком детету пред свима. Трудим се да родитеље гледам у очи, да им дам реч, да кажу оно што мисле. А да ја притом немам одмах спреман одговор зашто они нису у праву, а ја јесам. Нападе, пак, не дозвољавам и такав разговор прекидам одмах. На неки начин, својом одговорношћу сматрам и да их научим како родитељ треба и сме да се понаша на родитељском састанку. Поштовање указујем, поштовање и очекујем. Врло је једноставно.
Када се појави родитељ који није спреман на нормалан разговор, који је бесан због грдње, укора или лоше оцене које је његово дете зарадило, а о томе не жели да цивилизовано и без напада разговара – не упуштам се у дискусију. Отворено кажем да ћемо моћи да разговарамо онда када то буде уз међусобно уважавање и без напада или подизања гласа. Бићу на располагању. Ипак, не дозвољавам тон којем мањка поштовања, па ми се то у каријери и није дешавало.
Само равноправним дијалогом, очи у очи, и припремањем на позитивно искуство добићемо користан састанак уместо свима мрске обавезе.