Шта нам медији поручују о томе какви су родитељи? Медији објављују приче које привлаче пажњу јавности, а то су углавном веома негативне приче о томе шта су све неки тамо родитељи урадили својој деци.
У најновијој ужасавајућој причи која нам долази из Јапана, родитељи су свог несташног седмогодишњег сина оставили, као у некој суровој народној бајки, у шуму, као би се уплашио и опаметио. Дечак се очигледно успаничио, тако да када су родитељи нешто касније дошли по њега, њега није било. Све се срећно завршило када је пронађен шест дана касније.
Ништа чудно. Ако неколико година пратите медије, вероватно ћете створити веома негативну слику о томе какви су родитељи. Медији нам помажу да формирамо слику о свету и појавама у њему, тако да се све те ружне приче о родитељима који злостављају или занемарују своју децу таложе у нама и стварају закључак да постоји велики број родитеља који су толико лоши да им треба одузети дете.
Сазнајући за такве приче, човек добије нагон да спашава децу од њихових властитих родитеља.
Овај погрешан и претерано уопштени закључак да су родитељи зли, постаје велики проблем када постане платформа са које неки стручњаци и заинтересоване невладине организације крену да „спасавају” децу од родитеља, а постаје још већи када покушају да га претворе у законе.
Ако сматрате да као родитељ имате природно право да своје рођено дете казните тако што ћете му наложити да изврши неки задатак, забранити излазак или му одузети мобилни телефон или компјутер, чему се оно опире, вероватно нисте ни знали да би у том случају могли да будете оптужени за „насиље у породици”.
Овакви поступци родитеља спадају у „ограничавање слободе кретања и комуницирања са трећим лицима” и као такви су према члану 2451 предлога Грађанског законика Републике Србије одређени као чинови насиља у породици. Уколико се то усвоји, онда би вас за такво „насилничко” поступање према детету држава могла казнити како би заштитила дете.
У правној теорији је јасно одређено да примена силе и насиље нису исто, да је насиље само она примена силе која је нелегитимна. Тако полицајац који заврће руку особи која се опире хапшењу не врши насиље, али ако прекорачи своја овлашћења и почне да је песничи, тада и он постаје насилник.
Није добро када ни стручњаци не разликују насиље од сваке агресивности или примене силе, а још је горе то што постоји тренд да се под појмом „насиље” обухвата бесмислено велики број различитих људских понашања.
Ова свеобухватност појма ствара слику да веома велики број људи врши насиље над подједнако великим бројем њихових жртава. Тиме они који се боре против насиља постају друштвено значајни и лакше долазе до средстава која су им потребна за борбу.
Држава која из идеолошких разлога онемогућава родитеље и подрива њихов ауторитет, нема добру будућност.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: Политика