Bilo da ga je napravila gomila zlih ljudi s namerom da nas namagarči i uništi, bilo da ga je napravila gomila stručnih i dobronamernih s namerom da stvari funkcionišu najbolje moguće. Jednostavno, uvek će biti onih visprenih koji će tražiti način da zeznu sistem, eto tako, bez neke posebne dobrobiti – sistem se zeznuti da, pa zašto onda da to ne iskoristimo?
Primer borbe protiv sistema koji me svaki put iznova zakuca na početne pozicije društvenih osnova jeste to koliko pojedini roditelji vrtićke dece umeju da zasuku rukave, roknu ratnu farbu na lice, uzmu koplja i pod adrenalinom krenu u bitku protiv obe vaspitačice, one jedne zamenske, protiv servirke, čistačice, ponekad glavne vaspitačice i retko kad direktora, jer zna se: što se manje pitaš to si više nadrljao.
Klupko ljudske gluposti počelo je da se odmotava pred mojim očima na prvom roditeljskom sastanku mog prvog deteta, nastavilo se na svim njegovim roditeljskim sastancima do škole, preko roditeljskih sastanaka ovog srednjeg, pa sve do početaka krvavih borbi u roditeljskim redovima najmlađeg deteta. I gle, neke stvari se nikada ne menjaju – roditelji ne slušaju vaspitačice godinama, zaobilaze pravila i dosta bitne stvari, koje nose veliku odgovornost, u stanju su da prepuste slučaju.
Na 244 roditeljska sastanka na kojima sam do sada bila, rečeno je, svaki put, bez izuzetka, da se bolesna deca ne dovode u vrtić.
Ovo uđe na roditeljske uši, u glavi se presloži iz prvobitnog oblika u „ma najbolje da ga ostavim kući kad je bolesno“ i izađe na drugo uho kao neka sasvim drugačija informacija, na primer kao: „falsifikovaću potvrdu od lekara, ostaviću ga bolesnog u vrtiću, baš će neko primetiti“. Taj poriv da zeznemo sistem tako je snažan da očigledno prevazilazi pre svega potrebe sopstvenog deteta da bude kući i u svom okruženju, u društvu porodice koja o njemu brine.
Kad pređemo preko dobrobiti sopstvenog deteta šta nam teško da pređemo i preko druge dece – zar je bitno što će moje preneti bakteriju ili virus na neko drugo dete? Nije bitno ako zatvorimo oči dovoljno snažno. I nastavimo da ih zatvaramo kada, na primer, dobrom voljom lekara nekada dobijemo praznu potvrdu, pa je onako bez pardona popunimo kako nama odgovara, dok nam blještavi sjaj lekarskog potpisa i pečata ne remeti čkiljenje. Ljudi ozbiljno falsifikuju lekarske potvrde i koliko je to pogrešno i na koliko sve nivoa, cenim da se može lako naslutiti.
A osim falsifikovanja lekarskih uverenja da je dete zdravo falsifikovali su se onomad i vakcinalni kartoni kada je tokom epidemije morbila sistem želeo da zaštiti decu – kreativnost u borbi protiv vaspitačkog terora dobila je tada novu dimenziju.
Simptomi „koji nisu bogzna šta“ se ignorišu isto kao i onaj lekarski potpis. Temperatura isto „nije ništa posebno“, reši se brufenom ujutru pred vrtić, pa vaspitači ili primete ili ne, ali svakako nismo mi ništa krivi je l’ da, kako možemo biti? Sistem isto kaže da si u obavezi da se javiš na telefon tokom prepodneva kada te vaspitačica zove (jer je možda dete razvilo još veću temperaturu, možda je loše, možda se povredilo), ali ne može neko nas da zove toliko koliko mi možemo da se ne javimo.
Nasuprot tome, interesantna je i pojava da nekako niotkuda u svetlu takvih okolnosti uspevamo da izmislimo moralnu i vaspitnu superiornost, te da bez blama optužimo vaspitačice, kako ispravno primećujemo, da svoj posao ne rade kako treba – detetu se isflekala majica, dolazi kući prljavo, teraju decu da spavaju (iako neko dete dođe u šest ujutru i taj san mu je važan), obrađuju teme koje njihovi genijalci već znaju, gledaju televizor pred odlazak kući ili puštaju u prašnjavo dvorište – nedopustivo je l’ da?
I bez obzira na to što mogu, onako iskreno, da razumem da je pritisak na poslu i stalno razboljevanje sitne dece najverovatnije glavni uzrok ovakvog ponašanja, i dalje ne mogu da prebacim u glavi da su roditelji raspoloženiji da svoje, recimo trogodišnje dete pod temperaturom, puno šlajma, sekreta i tuge, ostave u vrtiću gde nema takvog zagrljaja ni leka kao kod kuće.
Oni će pre da rizikuju nego da prihvatite činjenicu da se deca razboljevaju stalno (verovatno zbog istih takvih pametnjakovića čija se bolesna deca mešaju sa zdravom) i da je to prosto činjenica, te da je adresa kojoj treba da se piše molba za razumevanje – poslodavac.
Ako ogolimo sve, zbog čega nam je bitnije šta će poslodavac reći od zdravlja našeg deteta, a neposredno i tuđe dece? Zašto nam je rizik na jednom polju atraktivniji od nelagodnosti na drugom? Zašto se tako olako poigravamo sa zdravljem deteta i potencijalnim traumama, dok sopstveni integritet i pronicljivost na jednom polju napuštamo da bi na drugom, šta, zasijao? Da li nam je lakše da napravimo problem onima koji o našoj deci svakodnevno brinu tako što ne poštujemo pravila ustanove nego da poslodavcu kažemo: „Ej ne znam da li znaš, ludo je skroz… ali deca su do četvrte-pete godine bolesna svaki čas, hajde da pričamo o tome“?
Da li je moguće da se skoro nikada ne zeznemo da se zapitamo kako to sve izgleda onom malom, metar nižem od nas? Jer, znaš ono kad te svaki mišić boli, kada ne vidiš ništa od suza, daviš se u kašlju i sve ti hladno i tužno? Ne brini, bebo, brine mama, nego da mi to ipak falsifikujemo. Zlu ne trebalo.
Autor: Hathor
Izvor: 021.rs