Ima ih 78 miliona u svetu i 24 časa su ulogovani u nova tehnološka čuda pomoću kojih žive onlajn život. Do 18 godine videli su oko 500.000 reklama, u jednoj ruci drže ajpod, a drugom rukom šalju MMS poruke. Oni ne čitaju knjige i časopise, pogledaju poneki 3D film ili rijaliti šou, jer žive u selebriti kulturi u kojoj svako može biti zvezda i živeti Vorholovski san. Zameraju im nepismenost jer govore u skraćenicama koje samo oni razumeju. Reč „kul” pokriva mnoga značenja, engleske reči i fraze uveliko preplavljuju njihov jezik, a emocije najčešće „saopštavaju” pomoću emotikona.
Vizuelno ih prepoznajemo po tome što nose proteze sa cirkonima, tetovaže i pirsing na bilo kom delu tela „južno” od obrva već nakon uspešno završenog sedmog razreda osnovne škole. Njima je važnije da okače sliku na „Fejsbuk” profilu ili „Instagramu” nego da uživaju u savršenom momentu. U njihovu definiciju idealnog zaposlenja uklapa se fleksibilan posao koji je uz to dobro plaćen. Oni teže balansu posla i privatnog života – ne žive da bi radili, već rade da bi živeli.
Ovako pripadnike ipsilon generacije, rođene između 1980. i 2000. godine portretiše dr Zoran Ilić, psihijatar i psihoterapeut, koji dodaje da se ovi mladi ponekad nazivaju i Petar Pan generacijom zato što svesno prolongiraju period odrastanja. I taj fenomen ostanka u porodičnom gnezdu nije karakterističan samo za našu zemlju, koja pripada mediteranskom krugu, već i za razvijene zapadne zemlje, primećuje naš sagovornik. Ugledni američki magazin „Tajm” je pre nekoliko godina pripadnike ipsilon generacije nazvao „lenjim narcisima koji još žive sa svojim roditeljima” a obimne psihološke studije koje su sprovedene u SAD svedoče da mladi rođeni nakon 1980. godine pokazuju daleko veći stepen narcizma nego ijedna generacija pre.
„U poređenju sa prethodnim generacijama ipsilon generacija je najsamopouzdanija i najasertivnija, ali ujedno i najdepresivnija i najanksioznija”, tvrdi Džin Tveng, profesorka psihologije na Univerzitetu u San Dijegu u svojoj knjizi „Ja generacija”.
Ovaj psiholog tvrdi da pripadnici ipsilon generacije svoje želje proglašavaju legitimnim pravima, od drugih očekuju da im ugađaju i da im se prilagođavaju, egocentrični su, ne trpe kritiku i imaju smanjen prag tolerancije ne frustraciju.
I dok mladi u razvijenom zapadnom svetu veruju da njihove želje imaju pravo prvenstva u odnosu na realnost – pre svega zbog toga što su odrastali u izobilju u kome su roditelji mogli da im ispune većinu želja, našim „ipsiloncima” je većina tih želja bila uskraćena, jer su im se detinjstvo ili mladost „poklopili” sa devedesetim godinama.
U Srbiji živi 1.818.383 pripadnika ipsilon generacije, svedoče rezultati poslednjeg popisa stanovništva. Zabrinjavajuće zvuči podatak da čak petina mladih koji su venčani i dalje živi sa roditeljima, kao i da tek svaka četvrta osoba stupa u brak do 35 godine.
Skicirajući profil Petar Pan generacije, izgubljene u tranzitu između zemlje Nedođije i zemlje Srbije, autori ovog istraživanja upozoravaju da više od polovine populacije koja ima između 19 i 35 godina spada u kategoriju „izdržavanih osoba” koje finansijski pomažu roditelji. Samo četvrtina mladih između 19 i 35 godina izgovorila je sudbonosno „da”, a samo četiri odsto mladih je samostalno došlo do stana.
Kada su mlade pitali zbog čega žive sa svojim roditeljima, autori ove studije došli su do zaključka da polovina njih ne želi da se odseli iz roditeljskog gnezda „jer im takva situacija odgovara”, dok polovina smatra da bi samostalan život bio bolja opcija, ali da „trenutno ne postoje svi potrebni uslovi”. Visina prihoda i radni status nisu u vezi sa željom mladih da odu odnosno ostanu u roditeljskom domaćinstvu.
Svaka druga pripadnica ipsilon generacije na pragu tridesetih koja živi u prestonici ne odaziva se na ime „mama”. Svaka treća žena dobi od 30 do 35 godina u Šumadiji, zapadnoj Srbiji i Vojvodini nema dete, pokazuju podaci izvedeni iz poslednjeg popisa stanovništva. I jedino što je poraznije od ove statistike jesu odgovori naših čitateljki koje su reagovale na tekst „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete” koji je svojevremeno podigao veliku medijsku prašinu na feminističkoj sceni Srbije.
Objašnjavajući zbog čega nisu otišle u porodilište naše čitateljke, pripadnice ipsilon generacije su nas pitale: „A sa kim da rodim dete? Sa gomilom maminih sinova koji lepršaju kroz život na krilima Petra Pana i ne razmišljaju o životu u dvoje? I sa čim da rodim dete – sa platom koju ne dobijam, sa poslom koji nemam i u stanu koji ne mogu sebi da priuštim?”
Autor: Katarina Đorđević
Izvor: Politika
Ko je ovo pisao očigledno je pun kompleksa. Ja sam rođena 1990 godine i ne prepoznajem se ni u čemu ovde sem što imam tetovaže. Nepismenost nije imperativ kao ni to da tehnologija zamenjuje osećanja i uopšteno osećaj za društvenost, ljubav i sve ostale zdrave odnose sa svetom.Imam još što šta da dodam, a da pomenem i to da sam zaluđena knjigama. Baš zato što neko globalizuje jednu generaciju i na nas gleda ovakvim očima, svetu i ide ovako.
Ne kaze se globalizuje nego generalizuje.
Cista glupost tako generalizovati toliki broj ljudi …moj brat koji je ’90 ima svoju biblioteku u kuci koliko cita…normalno je da se u 21.veku koriste kompjuteri i savremeni nacini dopisivanja i komunikacije,pa zar moramo ostati zatucani i ne napredovati ni u cemu tehnoloski kako se ne bismo smatrali glupima i ne inteligentnima??? Malo mi nema smisla. A to sto vecina ovde zivi sa svojima najuze je povezano sa time sto ili imamo nikakve poslove od danas do sutra ili imamo „sigurne“ ali sa.platama koje jedva pokriju zivot . Ko jos danas na ovim prostorima moze da priusti sebi da placa i ratu za stan??? Odakle??? I jos da izdrzava decu??? Cime ih nahraniti,obuci,skolovati??? Nije to samo rodi dete a dal ces posle imati ili ces raditi po 18-20 sati da ga prehranis……da li.je to zivot? Nismo krivi mi sto smo tada rodjeni,kriva je ova drzava i sistem sto su dopustili da ovako GENERALNO svi propadamo !!!! Ova zemlja nema perspektivu….zarobljena je u socijalizmu,ratu i nemastini !!!!!
Uglavnom se slazem, mladi u mnogim zemljama zive sa svojima, a desava se i rastuci trend u Velikoj Britaniji i SAD da se odrasla deca nakon razvoda ili nekih situacija vracaju kod svojih, sto ranije nije bio slucaj. Mnogo je veci problem nepostovanje u porodici, a kad celjad nisu besna…A svi su nesto besni i zure i jure i mnogo su bitni.
Ja izgubljeniju generaciju od svoje (1975) nisam videla. Dok smo zavrsavali osnovnu, raspadala se Jugoslavija, ocevi i braca su nam isli u rat li bezali od istih i proglasavani dezerterima, ono ludilo od nemastine devedesetih nikada necu zaboraviti – od gladi sam zavrsila u bolnici, a secam se da kad odem do menze i kazem majci da sam jela makarone sa sirom, ona se rasplace od srece! One kolone izbeglice, ono ludilo…Kada smo diplomirali receno nam je da smo premladi da budemo na pozicijama, kud zurimo, kad smo presli tridesetu rekose nam da smo prestari i sve se nesto nadas da ce biti bolje, ali nista, sve vreme si u nekom limbu i radis po nekoliko poslova sa magistraturom i specijalizacijom iz SAD (koju ti ne priznaju jer se ta oblast ne izucava na tom tipu nasih fakulteta), a na fakultetima rade necije kume, kumine cerke, njihove pobratimke… A sto se tice Interneta, ja sam stalno na njemu, sto zbog posla, sto zbog informisanosti, a i citam knjige onlajn koje bih morala da platim mnogo i sta je tu lose? Dalje, samopouzdanje i depresija nikako ne idu ruku pod ruku, na cemu je taj koji to tvrdi? A to za radjanje dece, mislim da je to problem koji je krenuo bas od moje generacije pa nadalje. Inace se najvise druzim sa osobama rodjenim 1980. i sve su super, i da znate da su sve udate i imaju decu i rade ko konji i nista im ne fali. Opet, pricam za „svoj komadic neba“, a ne o svima njima.