Има их 78 милиона у свету и 24 часа су улоговани у нова технолошка чуда помоћу којих живе онлајн живот. До 18 године видели су око 500.000 реклама, у једној руци држе ајпод, а другом руком шаљу ММС поруке. Они не читају књиге и часописе, погледају понеки 3Д филм или ријалити шоу, јер живе у селебрити култури у којој свако може бити звезда и живети Ворхоловски сан. Замерају им неписменост јер говоре у скраћеницама које само они разумеју. Реч „кул” покрива многа значења, енглеске речи и фразе увелико преплављују њихов језик, а емоције најчешће „саопштавају” помоћу емотикона.
Визуелно их препознајемо по томе што носе протезе са цирконима, тетоваже и пирсинг на било ком делу тела „јужно” од обрва већ након успешно завршеног седмог разреда основне школе. Њима је важније да окаче слику на „Фејсбук” профилу или „Инстаграму” него да уживају у савршеном моменту. У њихову дефиницију идеалног запослења уклапа се флексибилан посао који је уз то добро плаћен. Они теже балансу посла и приватног живота – не живе да би радили, већ раде да би живели.
Овако припаднике ипсилон генерације, рођене између 1980. и 2000. године портретише др Зоран Илић, психијатар и психотерапеут, који додаје да се ови млади понекад називају и Петар Пан генерацијом зато што свесно пролонгирају период одрастања. И тај феномен останка у породичном гнезду није карактеристичан само за нашу земљу, која припада медитеранском кругу, већ и за развијене западне земље, примећује наш саговорник. Угледни амерички магазин „Тајм” је пре неколико година припаднике ипсилон генерације назвао „лењим нарцисима који још живе са својим родитељима” а обимне психолошке студије које су спроведене у САД сведоче да млади рођени након 1980. године показују далеко већи степен нарцизма него иједна генерација пре.
„У поређењу са претходним генерацијама ипсилон генерација је најсамопоузданија и најасертивнија, али уједно и најдепресивнија и најанксиознија”, тврди Џин Твенг, професорка психологије на Универзитету у Сан Дијегу у својој књизи „Ја генерација”.
Овај психолог тврди да припадници ипсилон генерације своје жеље проглашавају легитимним правима, од других очекују да им угађају и да им се прилагођавају, егоцентрични су, не трпе критику и имају смањен праг толеранције не фрустрацију.
И док млади у развијеном западном свету верују да њихове жеље имају право првенства у односу на реалност – пре свега због тога што су одрастали у изобиљу у коме су родитељи могли да им испуне већину жеља, нашим „ипсилонцима” је већина тих жеља била ускраћена, јер су им се детињство или младост „поклопили” са деведесетим годинама.
У Србији живи 1.818.383 припадника ипсилон генерације, сведоче резултати последњег пописа становништва. Забрињавајуће звучи податак да чак петина младих који су венчани и даље живи са родитељима, као и да тек свака четврта особа ступа у брак до 35 године.
Скицирајући профил Петар Пан генерације, изгубљене у транзиту између земље Недођије и земље Србије, аутори овог истраживања упозоравају да више од половине популације која има између 19 и 35 година спада у категорију „издржаваних особа” које финансијски помажу родитељи. Само четвртина младих између 19 и 35 година изговорила је судбоносно „да”, а само четири одсто младих је самостално дошло до стана.
Када су младе питали због чега живе са својим родитељима, аутори ове студије дошли су до закључка да половина њих не жели да се одсели из родитељског гнезда „јер им таква ситуација одговара”, док половина сматра да би самосталан живот био боља опција, али да „тренутно не постоје сви потребни услови”. Висина прихода и радни статус нису у вези са жељом младих да оду односно остану у родитељском домаћинству.
Свака друга припадница ипсилон генерације на прагу тридесетих која живи у престоници не одазива се на име „мама”. Свака трећа жена доби од 30 до 35 година у Шумадији, западној Србији и Војводини нема дете, показују подаци изведени из последњег пописа становништва. И једино што је поразније од ове статистике јесу одговори наших читатељки које су реаговале на текст „У Београду скоро половина тридесетогодишњакиња нема дете” који је својевремено подигао велику медијску прашину на феминистичкој сцени Србије.
Објашњавајући због чега нису отишле у породилиште наше читатељке, припаднице ипсилон генерације су нас питале: „А са ким да родим дете? Са гомилом маминих синова који лепршају кроз живот на крилима Петра Пана и не размишљају о животу у двоје? И са чим да родим дете – са платом коју не добијам, са послом који немам и у стану који не могу себи да приуштим?”
Аутор: Катарина Ђорђевић
Извор: Политика
Ko je ovo pisao očigledno je pun kompleksa. Ja sam rođena 1990 godine i ne prepoznajem se ni u čemu ovde sem što imam tetovaže. Nepismenost nije imperativ kao ni to da tehnologija zamenjuje osećanja i uopšteno osećaj za društvenost, ljubav i sve ostale zdrave odnose sa svetom.Imam još što šta da dodam, a da pomenem i to da sam zaluđena knjigama. Baš zato što neko globalizuje jednu generaciju i na nas gleda ovakvim očima, svetu i ide ovako.
Ne kaze se globalizuje nego generalizuje.
Cista glupost tako generalizovati toliki broj ljudi …moj brat koji je ’90 ima svoju biblioteku u kuci koliko cita…normalno je da se u 21.veku koriste kompjuteri i savremeni nacini dopisivanja i komunikacije,pa zar moramo ostati zatucani i ne napredovati ni u cemu tehnoloski kako se ne bismo smatrali glupima i ne inteligentnima??? Malo mi nema smisla. A to sto vecina ovde zivi sa svojima najuze je povezano sa time sto ili imamo nikakve poslove od danas do sutra ili imamo „sigurne“ ali sa.platama koje jedva pokriju zivot . Ko jos danas na ovim prostorima moze da priusti sebi da placa i ratu za stan??? Odakle??? I jos da izdrzava decu??? Cime ih nahraniti,obuci,skolovati??? Nije to samo rodi dete a dal ces posle imati ili ces raditi po 18-20 sati da ga prehranis……da li.je to zivot? Nismo krivi mi sto smo tada rodjeni,kriva je ova drzava i sistem sto su dopustili da ovako GENERALNO svi propadamo !!!! Ova zemlja nema perspektivu….zarobljena je u socijalizmu,ratu i nemastini !!!!!
Uglavnom se slazem, mladi u mnogim zemljama zive sa svojima, a desava se i rastuci trend u Velikoj Britaniji i SAD da se odrasla deca nakon razvoda ili nekih situacija vracaju kod svojih, sto ranije nije bio slucaj. Mnogo je veci problem nepostovanje u porodici, a kad celjad nisu besna…A svi su nesto besni i zure i jure i mnogo su bitni.
Ja izgubljeniju generaciju od svoje (1975) nisam videla. Dok smo zavrsavali osnovnu, raspadala se Jugoslavija, ocevi i braca su nam isli u rat li bezali od istih i proglasavani dezerterima, ono ludilo od nemastine devedesetih nikada necu zaboraviti – od gladi sam zavrsila u bolnici, a secam se da kad odem do menze i kazem majci da sam jela makarone sa sirom, ona se rasplace od srece! One kolone izbeglice, ono ludilo…Kada smo diplomirali receno nam je da smo premladi da budemo na pozicijama, kud zurimo, kad smo presli tridesetu rekose nam da smo prestari i sve se nesto nadas da ce biti bolje, ali nista, sve vreme si u nekom limbu i radis po nekoliko poslova sa magistraturom i specijalizacijom iz SAD (koju ti ne priznaju jer se ta oblast ne izucava na tom tipu nasih fakulteta), a na fakultetima rade necije kume, kumine cerke, njihove pobratimke… A sto se tice Interneta, ja sam stalno na njemu, sto zbog posla, sto zbog informisanosti, a i citam knjige onlajn koje bih morala da platim mnogo i sta je tu lose? Dalje, samopouzdanje i depresija nikako ne idu ruku pod ruku, na cemu je taj koji to tvrdi? A to za radjanje dece, mislim da je to problem koji je krenuo bas od moje generacije pa nadalje. Inace se najvise druzim sa osobama rodjenim 1980. i sve su super, i da znate da su sve udate i imaju decu i rade ko konji i nista im ne fali. Opet, pricam za „svoj komadic neba“, a ne o svima njima.