Ванда дуго није долазила, просто ми је недостајала. Она је, знате, једна врло посебна личност.
Бавила се баштованством, а ту са мном нема разговора, ја да се за зелен бор уватим, осушио би се.
Али, кад је школа у питању, ту сам јој најбољи (не)саговорник. И знала сам да ће после ружних догађаја по школама доћи, али, ово нисам очекивала. Никако да се навикнем да са њом морам очекивати неочекивано.
И, ево је, јутрос, у недељу, у све џудо – кимонoу, са боксерским рукавицама на рукама! Не знам одакле јој црни појас око струка, вероватно јој неко позајмио.
„Јоој, добро па је ваша министарка сазнала да је Бајрам, срећа па јој нико није купио верски календар раније!“
Дирнула ме у муку, жешћу. Од како сам сазнала да министарка не уме да тумачи календар и да је мислила да је Бајрам дошао ненајављено, слушам ђачке родитеље и колеге и саосећам са њима. Колега, који је имао заказану магнетну резонанцу за 20.6. још пре пар месеци, сад мора да помери магнетну јер је дежуран на завршном. Ако преживи до следеће магнетне. Деца, која су била спремна за понедељак, слушају како им се објашњава да је добро што имају још један дан ДА СЕ СМИРЕ! Питају се, што завршни није померен за октобар, имали би више дана за смиривање.
Родитељи, који су узели слободне дане да би били подршка деци, у својим фирмама правдају се шефовима што траже неке друге дане.
И док ја, у мислима, бледо гледам Ванду, чујем да вергла, па обратим пажњу.
„… и не питај откуд ми црни појас, то сам позајмила да се учитељица уплаши, само ћу рукавице да користим.“
ДА СЕ УЧИТЕЉИЦА УПЛАШИ!? О чему она сад?
Наравно, Ванду не треба питати, она сама пита и одговара…
„Слушај овако: Окупљам родитеље да мало запретимо учитељици. Мислила сам само једном да је звекнем, кажу да је довољно једном да је ударим па да ме зову медији, а имам доообро објашњење!“
„Какве родитеље, какав ударац, какви медији?“, питам ја, згађена од напада на просветне раднике последњих месеци.
„Слушај пажљиво“, каже Ванда, „ова наша учитељица, кукавица обична, СВИМА закључила петице!“
„Али, Ванда, твоје ћерка је свакако скроз одлична, што ти желиш да нападаш учитељицу?“
Признајем, моје глупо питање је било од шока, јер заиста не знам зашто би ико икад због оцена нападао наставнике. Ваљда су и мене црни појас и рукавице уплашили.
„Ма, слушај ти мене! Јес моја ћера скроз одлична, али је ова крава од учитељице закључила одличне оцене СВИМА! И сад, Милета Џибера син исто има петице. И још њих осморо који треба да су довољни. Ееј, Милетов син и моје злато да имају исти успех! Сад смо се окупили ми, родитељи одличних ђака, да мало припретимо учитељици. Можда је још неко ћушне, ја за себе знам, само један леви кроше, вежбала сам на свом старијем сину… Јер, ако ћемо реално: Што само да родитељи лоших ђака бију просветаре и да само родитељи лоших ђака излазе по медијима? Ваљда смо и ми заслужили неку пажњу! А што се учитељице тиче, млада је, нека се навикне на батине, ако их није заслужила сад, кад – тад ће их заслужити. Уосталом, нека јој буде част што ће добити батине за петице, а не за тројке! Можда неко од медија и њу контактира, нека и она, јадница, добије мало пажње.. И још да ти кажем: Срећа у овај изненадни Бајрам, па имамо времена да се окупимо и умлатимо учитељицу пре Одељењског већа.“
Не сећам се ни како је отишла. Знам само да ја од јутрос буљим у ЕсДневник и не знам које оцене смем да закључим својим ђацима.
Аутор: Ивана Бошњак Бошњак