Vanda dugo nije dolazila, prosto mi je nedostajala. Ona je, znate, jedna vrlo posebna ličnost.
Bavila se baštovanstvom, a tu sa mnom nema razgovora, ja da se za zelen bor uvatim, osušio bi se.
Ali, kad je škola u pitanju, tu sam joj najbolji (ne)sagovornik. I znala sam da će posle ružnih događaja po školama doći, ali, ovo nisam očekivala. Nikako da se naviknem da sa njom moram očekivati neočekivano.
I, evo je, jutros, u nedelju, u sve džudo – kimonou, sa bokserskim rukavicama na rukama! Ne znam odakle joj crni pojas oko struka, verovatno joj neko pozajmio.
„Jooj, dobro pa je vaša ministarka saznala da je Bajram, sreća pa joj niko nije kupio verski kalendar ranije!“
Dirnula me u muku, žešću. Od kako sam saznala da ministarka ne ume da tumači kalendar i da je mislila da je Bajram došao nenajavljeno, slušam đačke roditelje i kolege i saosećam sa njima. Kolega, koji je imao zakazanu magnetnu rezonancu za 20.6. još pre par meseci, sad mora da pomeri magnetnu jer je dežuran na završnom. Ako preživi do sledeće magnetne. Deca, koja su bila spremna za ponedeljak, slušaju kako im se objašnjava da je dobro što imaju još jedan dan DA SE SMIRE! Pitaju se, što završni nije pomeren za oktobar, imali bi više dana za smirivanje.
Roditelji, koji su uzeli slobodne dane da bi bili podrška deci, u svojim firmama pravdaju se šefovima što traže neke druge dane.
I dok ja, u mislima, bledo gledam Vandu, čujem da vergla, pa obratim pažnju.
„… i ne pitaj otkud mi crni pojas, to sam pozajmila da se učiteljica uplaši, samo ću rukavice da koristim.“
DA SE UČITELJICA UPLAŠI!? O čemu ona sad?
Naravno, Vandu ne treba pitati, ona sama pita i odgovara…
„Slušaj ovako: Okupljam roditelje da malo zapretimo učiteljici. Mislila sam samo jednom da je zveknem, kažu da je dovoljno jednom da je udarim pa da me zovu mediji, a imam dooobro objašnjenje!“
„Kakve roditelje, kakav udarac, kakvi mediji?“, pitam ja, zgađena od napada na prosvetne radnike poslednjih meseci.
„Slušaj pažljivo“, kaže Vanda, „ova naša učiteljica, kukavica obična, SVIMA zaključila petice!“
„Ali, Vanda, tvoje ćerka je svakako skroz odlična, što ti želiš da napadaš učiteljicu?“
Priznajem, moje glupo pitanje je bilo od šoka, jer zaista ne znam zašto bi iko ikad zbog ocena napadao nastavnike. Valjda su i mene crni pojas i rukavice uplašili.
„Ma, slušaj ti mene! Jes moja ćera skroz odlična, ali je ova krava od učiteljice zaključila odlične ocene SVIMA! I sad, Mileta Džibera sin isto ima petice. I još njih osmoro koji treba da su dovoljni. Eej, Miletov sin i moje zlato da imaju isti uspeh! Sad smo se okupili mi, roditelji odličnih đaka, da malo pripretimo učiteljici. Možda je još neko ćušne, ja za sebe znam, samo jedan levi kroše, vežbala sam na svom starijem sinu… Jer, ako ćemo realno: Što samo da roditelji loših đaka biju prosvetare i da samo roditelji loših đaka izlaze po medijima? Valjda smo i mi zaslužili neku pažnju! A što se učiteljice tiče, mlada je, neka se navikne na batine, ako ih nije zaslužila sad, kad – tad će ih zaslužiti. Uostalom, neka joj bude čast što će dobiti batine za petice, a ne za trojke! Možda neko od medija i nju kontaktira, neka i ona, jadnica, dobije malo pažnje.. I još da ti kažem: Sreća u ovaj iznenadni Bajram, pa imamo vremena da se okupimo i umlatimo učiteljicu pre Odeljenjskog veća.“
Ne sećam se ni kako je otišla. Znam samo da ja od jutros buljim u EsDnevnik i ne znam koje ocene smem da zaključim svojim đacima.
Autor: Ivana Bošnjak Bošnjak