„Pričaj!“ nestrpljivo reče Sara.
„Jao, znaš šta, ovo je bila takva greška… Ako me i pozovu na drugi krug, najverovatnije neću otići!“ Jelena je bila umorna, razočarana i nervozna. Zapalila je cigaretu i povukla dugi dim. „Koji sam ja kreten! Izgubila sam ceo dan potpuno bez veze! Nek’ se nose!“
„Pa, šta je bilo, govori!“
„Ništa. Prvo sam pomislila da je sve super, baš sam ono izdominirala, a kako je intervju išao dalje, sve više sam bila razočarana. Praktični deo je bio tačka na i!“
„Daj, pričaj, ne mogu više da čekam!“ Sara je gubila strpljenje.
„Prvo, zakazali su mi razgovor u pola devet! Ej! Morala sam da ustanem pre sedam da se spremim i sve to… To mi se već nije dopalo, ali kao ’ajde. Odem tamo, čeka me njih troje, taj glavni, Piter, naša „ejč ar menadžerka“, sva važna, samo da je vidiš… i neki prodžekt menadžer, njih dvoje su ćutali i zapisivali nešto u svoje notese…“ Jelena duboko udahnu.
„Izvolite?“ pojavi se kelner niotkud.
„Ja ću… pojma nemam šta ću… šta ćeš ti?“
„Ja bih kapućino i ceđenu“, reče Sara.
„’Ajde, i ja ću isto.“
Čim je kelner otišao, Jelena nastavi:
„Sad kad pomislim na sve, čini mi se da CV, koji sam nedeljama sastavljala, nije pošteno ni pogledao. Možda ova iz ejč ara jeste, ali Piter nije, sigurno. Počeo je onako fino, kao, ’Prijavili ste se za mesto to i to, ovo je prvi krug, ništa ne obećavamo u ovoj fazi…’ znaš već te žvake… Onda kao ’Koji su Vaši motivi da radite u našoj kompaniji?’. Ja tu krenem kako znam za njih, da su veliki, da ih ima svuda u svetu, navedem koliko imaju zaposlenih u kojoj zemlji, koliki im je obrt, to sam sve učila sa interneta, on kaže, ’To ni ja nisam znao’, bez blama! Kažem da sam upravo diplomirala, pomenem da sam bila među najboljim studentima, on kaže onako bez emocija, ’Odlično, svaka čast’, ali nije mi delovalo da je nešto pao u nesvest, pravo da ti kažem.“
„Gospode Bože!“ Sara nije mogla da veruje svojim ušima.
„Da, da… Kažem kako sam u osnovnoj bila đak generacije, u srednjoj vukovac… On kao ’Pa, to je fantastično’, ali opet se nije na tome nešto zadržao, kao da sam mu rekla da sam pobedila na takmičenju u pravljenju Sneška Belića. Ono, kao OK, idemo dalje, razumeš? Ja ponela sve diplome, pohvalnice, prevela sve kod sudskog tumača, i kažem, ’Evo, ako hoćete da pogledate’, pružim mu fasciklu, a on meni, ’Svakako ću pogledati kasnije’, ali nije ni uzeo fasciklu, kao da me je onako odradio!“
„Auu…“ ponovo se iščuđavala Sara.
„Onda kaže on, ’Koja su to znanja i veštine koje posedujete zbog kojih bi trebalo da baš Vas odaberemo od svih kandidata?’ E, to sam čekala!“ Jelena otrese pepeo sa cigare. „To sam pitanje i očekivala, čitala sam na netu šta obično pitaju strane firme na razgovoru za posao, pa sam na vreme obnovila ono što smo učili kod Mikija, kod Dese, Ljubice, svih sam ih se setila… Kažem, ’Ja znam kolika je površina i koliki je prirodni priraštaj u svakoj zemlji Sjedinjenih Američkih Država’, kapiraš, htela sam da vidi da znam o njegovoj zemlji više nego on sam što zna… On tu kao, ’Svaka čast!’ Kaže još, ’Mora da Vam je trebalo mnogo vremena da zapamtite sve te podatke’, ja se nasmejem, kažem da uopšte nije, i da jako brzo pamtim, on digne obrve, videla sam da se iznenadio, i kad sam ukapirala da se prima na tu moju priču, ja nastavim…
Pomenula sam da znam i sve njihove istorijske datume, godine izdanja najpoznatijih američkih romana, godine rođenja i smrti svih velikih ličnosti u njihovoj istoriji. On je klatio glavom i ponavljao, ’Stvarno impresivno’, mislim, videla sam da je oduševljen, to jest, mislila sam tad da jeste, a sad vidim da baš i nije bio… Onda rešim da ne pričam samo o Americi. Pomislim, ’Sad ćeš ti da vidiš šta sve ja znam!’ i kažem mu, ’Umem da računam bez digitrona, umem da naučim knjigu od sedamsto strana za tri nedelje od korice do korice, sa sve fusnotama… Znam pravila za svako vreme u nemačkom i engleskom kad i kako se koristi. Znam napamet većinu dijaloga iz udžbenika za ruski za osnovnu školu. Sve ovo možete proveriti! Možete me pitati sve iz školskog gradiva, sve ću znati da Vam odgovorim!’ Navela sam autore knjiga sa faksa, rekla sam da i dalje imam u glavi sve podatke koje smo učili napamet … Rekao je da je fasciniran, da ne zna kako mi je uspelo da tolike činjenice sačuvam u sećanju, da je on uvek učio iz mnogo izvora, kao ne treba učiti samo od jednog autora, ali delovalo je da ide u dobrom pravcu. Znaš ono kad vidiš da držiš konce u svojim rukama!“
Kelner je prišao i polako spustio šoljice i čaše ispred devojaka, trudeći se da ne remeti njihov razgovor.
„Naravno! Pa, šta je moglo da krene po zlu?“ Sara otpi gutljaj kafe.
„E, posle tog njegovog oduševljavanja svim tim što ja imam i znam, počeo je da postavlja glupa pitanja, i mislim da je to radio namerno da me spusti, jer ovakvog kandidata sigurno nije do sada imao. Prvo, pitao me je da li imam neki USB ili link sa svojim programima, da li sam uređivala neki sajt, i da li imam radno iskustvo. Ja tu ostanem bez teksta… Jedva sam se uzdržala da ne ustanem i odem bez reči! Kažem mu, ’Ja sam, kao što sam već pomenula, upravo diplomirala, i ovo je prvo radno mesto za koje sam se prijavila’“
„Pa, da li je on normalan?? Kakvo, bre, radno iskustvo, kakvi programi? Kad??“ besnela je Sara.
„Čekaj, čekaj da čuješ tek šta je tu odvalio – kaže, ’Mislio sam, da li ste u toku školovanja ili studija negde radili, ili volontirali, i da li ste neki program napravili onako, iz hobija…’ Ja mu kažem, ’Znate kako, petice, odnosno desetke, i zaposlenje ne idu zajedno!’ Jelena zastade, kao da je ponovo preživljavala tu nemilu scenu.
„Pa, stvarno kreten! Morala si da mu nacrtaš da bi ukapirao! Idiot!“
„Pazi, molim te, volontiranje! Šta treba da idem i šetam neke babe, ili čistim divlje deponije, ne kapiram! I program, pa šta on misli? Da ja mogu da imam sve desetke, i u slobodno vreme malo programiram! Ej!“
„Znači, debil!“
„Kažem mu, ja sam se prijavila kao početnik, jasno je da nemam neko iskustvo u programiranju, a on kaže, uz jedan ogavan, ciničan osmeh, ’Znate, kad volite programiranje, to Vam je kao droga – to Vas vuče, i ne možete da prekinete!’ Ja u klin – on u ploču!“ Jelena besno ugasi cigaretu i otpi gutljaj ceđene pomorandže.
„Kaže on, ’Imate li Vi nas nešto da pitate? Samo da znate, odgovor je 42!’ Ja ono u čudu, u fazonu šta, bre, 42?“
„Stvarno, šta 42?“ začudi se Sara!„Ne znam, ženo! Na to 42 se prodžekt menadžer nacerio, možda je to neka njihova interna fora!“ reče Jelena. „Moram da vidim na internetu šta je to, nešto mi u malom mozgu da je neko na faksu pominjao nešto 42, pojma nemam!“
„42 čega? Ništa ne razumem!“ reče Sara.
„Kažem ti, nemam pojma! To sam skroz iskulirala! Tek, znala sam da će da mi da tu foru kao ’Pitajte Vi nas’, to pitanje sam našla na portalima, i spremila sam se. Pitam, ’Kakav je sistem napredovanja u Vašoj firmi, kada bih mogla da očekujem unapređenje?’ Htela sam da vidi da nema sa mnom šale! Tu se malo zbunio, i počeo da mi objašnjava, sad obrati pažnju, kako ću JA, uz njegovu pomoć, da postavljam ciljeve! Ej! Da sam JA ta koja će da predloži ’target’ za fiskalnu godinu, pa ćemo onda na ’aprejzalu’ da razgovaramo o ostvarenju, mislim, gluposti sve, kapiraš?“
„Moooolim??? Ti?? Ciljeve??“ Sara je razrogačila oči u neverici.
„Da, da, draga! To ti je odgovor na moje pitanje o napredovanju! Verovala ti ili ne!“
„Gospode Bože!“ Sara se prekrsti u čudu. „I, to je bilo to?“ razočarano upita.
„Kamo sreće! Onda je išao praktični deo. To mi niko nije ni najavio, ja to uopšte nisam očekivala! Ja ne znam šta on ima mene da proverava, donela sam mu diplome, to su ocene koje mi je dodelila zvanična škola, zvaničan fakultet, šta sad on tu ima dalje da analizira? Uporedi sa ocenama drugih kandidata, izaberi najboljeg, i molim lepo!“
„Znaš zašto? Njihove škole su smejurija, to je kao naš kurs za manikira, i on misli da je svuda tako! Trebalo je već tu da odeš, majke mi!“
„Da znaš da sam razmišljala da odem, ali kao ’ajd kad sam već izgubila pola dana…“ pravdala se Jelena. „Kao, grupa od nas desetoro će polagati zajedno. Čekala sam do pola dva da završe i druge intervjue, i onda nas je Piter odveo u kancelariju, deset stolova spojenih u dva reda sa po pet, i na svakom laptop, kapiraš, svi sedimo kao jedan naspram drugog!“ Jelena je pokazivala rukama na sebe i Saru, kako bi joj bliže opisala kako je to izgledalo. „Kaže, radićete program za poručivanje robe preko interneta, napiše nam neke parametre na beloj tabli. Ja u šoku. Kakav, bre, program? Ja sam se prijavila za početnika, ej!!“
„Da nije to bio intervju za senior programera?“ doseti se Sara.
„Ma, jok. Svi tek završili faks, svi u čudu. Ćutimo, zgledamo se, nikom ništa nije jasno!“
„Je l’ ga pitao neko nešto, u fazonu, ’Ej, majmune…?’ Sara se već ozbiljno nervirala.
„Ko će da pita? To smo savladali u osnovnoj još – pita samo onaj ko nije pazio na času! Šta ću, rešim da idem do kraja, pa šta bude. Krenem da izvlačim svoj sto, a on kao ’Ne, ne, ne dirajte, sedite i ne pomerajte stolove!’ Ja kažem, ’Ali, ovako možemo da prepisujemo jedni od drugih’, a on, sad slušaj ovu glupost, kaže, ’Ako budete primljeni, Vi ćete raditi u timu, počnite odmah da se navikavate!’ i naceri se onako odvratno direktorski!“ Jeleni se napuniše oči suzama.
„Pa, on je vas zezao, da znaš! Možda je imao i skrivene kamere, i sad se smeje i gleda koliko su Srbi spremni da trpe!“ besnela je Sara.
„Da znaš… Ja se setim fascikle sa diplomama, i zaklonim računar bar sa jedne strane, poispadaju mi diplome, haos opšti, a on, možeš misliti, priđe, dohvati mi dve pohvalnice koje su odletele na drugi kraj kancelarije, i kaže, ’Možete spustiti fasciklu, smetaće i Vama i drugima!’“
„Pa, on nije normalan! Šta, sad treba svi da grupno radite, i kako će onda da odluči koga će da primi? Pa, ne mogu da verujem!“ Sara je bila u šoku.
„Ja, šta ću, spustim fasciklu, ali iskrenem laptop tako da bar ovaj sa desne strane ne vidi ništa, kad Piter opet skoči, kaže, ’Nemojte pomerati laptop!’ Ja tu dignem ruke, i odlučim da ćutim, odradim šta traži, i to je to. Neće me on videti više!“
„Sad mi je jasno i zašto!“
„Kad smo počeli da radimo, on kaže, ’Vezani ste na internet, dozvoljeno je korišćenje svih resursa!’ Kao da smo mi blesavi. Još je rekao ’Ja sam u susednoj sobi, ako bilo šta nije jasno’, i izašao. Ej, ode čovek!“
„Štaaa???“ Sara je mislila da Jelena preteruje. „Daj….“
„Majke mi. Sedim ja tako, gledam onaj lap top, gleda on mene… Niti mi je jasan zadatak, niti znam šta treba da radim… A gde da pitam, tačno bih zapečatila sudbinu odmah… Gledam druge ljude, svi u zbunu…“
„Pa, šta si uradila?“ upita Sara.
„Ništa, ja sam napisala sastav o javi, napisala sam kad je taj jezik nastao, ko ga je smislio, šta mu je prethodilo, sve! Navela sam glavne principe, standarde, komponente… I na kraju sam navela primer koji smo učili napamet na fakultetu, i verujem da je to OK, ali kažem ti opet, neću ići dalje ako me pozovu!“
„Ma, ni ne treba! U takve firme neću kročiti nikada, makar kakvu platu i uslove da ponude! Pa, šta smo mi, debili? Jesmo gubili vreme onda svih ovih godina što smo se školovali? To sve da bacimo u vodu pa ispočetka?!“ iščuđavala se Sara.
„Moram da odem kod naše učiteljice, da joj ispričam biser o timskom radu. Jadna žena, koliko nas je učila ’u se i u svoje kljuse’, rančeve smo stavljali jedni između drugih da ne bismo prepisivali, a vidi ovu budalu šta mi nalupeta danas!“ reče Jelena.
„Ma, i kod razredne treba da odeš, da bar ima čemu da se smeje! Da joj kažeš da nikog ne zanima sve u šta je ona utukla četiri godine sa nama! Ladno ti neće verovati!“ dodala je Sara.
„Hajde da platimo, idem kući da se istuširam i da legnem i prespavam ono što je ostalo od ovog glupog dana!“
„Ne ponovilo se!“ reče Sara i uhvati Jelenu za ruku. Htela je da oseti pravi dodir prijatelja kad joj je najteže.
Autor: Maja Bugarčić