Само ти роди, лако ћемо сутра – ал’ мало сутра

Нису нам много тога рекли о томе како ће бити кад постанемо мајке. Оних првих дана кад бауљамо још рашчеречене, са очима ракуна, сисама као камен и струном од живаца. Много тога важног су нам прећутали. Свјесно, с добром намјером. Али пут до пакла зна бити поплочан добрим намјерама.

Оно што нас је дочекало по повратку кући са смотуљком од неких три киле личило је на неки круг пакла. Иако смо биле новопечене маме и требало је да смо примјер среће, задовољства, радости. Ето, поштено су нас, да се поштено изразим, зајебали причајући како је све то, чим прегурамо пород, мед и млијеко. Kако ћемо имати осмијех џокера, а из сиса ће само да потече. Наше је само да будемо ведре и да мазимо бебу. Kако су нас само зајебали, ништа ту не тече само, осим суза, ал ни оне почесто нису радоснице. Нема ту времена на претек па да само лежиш и у полусну штипкаш обрашчиће своје уснуле бебе. Спокојна си као мишић у тонусу. Дође ти да скочиш са балкона. Уђеш у wц шољу и пустиш воду. Да одеш до продавнице и више никад се не вратиш. Размишљаш да си немајка, да си нечовјек, какво си то биће пуно себичности, које не пуца од љубави, а требало би да си извор исте…

Не, није монолог, већ мисли из више женских глава сублимиране у пођеднак трактат сваке од њих о ономе што се, народски речено, зове муке по порођају. Сходно томе, а што јесте нешто што нас нису слагали, порођај баш боли, ал оно што те дочека зна да боли много јаче, јер о томе сви, углавном, ћуте. А ти се ниси сјетила да питаш, размишљајући само како да преживиш сам тај чин преобраћаја у мајку. Јер, сви причају како порођај боли, а скоро па нико не прича шта те све послије може да боли. И не, ово није текст о томе како је мајчинство нешто грозоморно и није текст за оне које кажу да им се ништа од наведеног није догодило – оне су имале више среће у пођели карата и не знају да зна бити и другачије од њиховог искуства. Ово је текст о ономе о чему из добре намјере неријетко ћутимо, а тако не треба.

“Ај што ми нису рекли да је порођај као експлозија Чернобиља, то и некако. Ал нису ме упутили да ћу морати да познајем цијелу хортикултуру Иноднезије, све те чија бобице и спелту и остале житарице без којих ти дијете неће ићи на факултет, јер му неће израсти вијуге. Рекли су ми да спавам кад и беба, само ми нису рекли ко ће да стерилише флашице, направи ручак, обрише под… док беба спава. Да се тијело врати у почетну форму, али мозак увијек остане натечен. Нису ми рекли да уживам, да је беба ок. Да беба капира кад си јој ортак. Да не мораш да се осјећаш као скот јер не пјеваш беби док је у кревецу јер је то добро за лијеву хемисферу мозга. Да колијевка не мора да има исписано име ђетета изнад ње, јер беба не зна да чита, а ти ако не знаш име свог ђетета дај га на усвајање. Да је битно само да га грлиш и носиш”, говори мама Сања Kлисура.

И да, истиче да је нико није припремио на то да супружничка љубав познаје границе које се често натежу и ломе на томе колико пута је он твоје дијете превио, а колико си ти прије тога сати његово дијете чувала.

“Једини добар савјет који сам добила је онај од куме – потруди се да останеш жива”, додаје она.

Kао што ни свака беба није иста, тако ни свака нетом печена мама нема пођеднаке емоције, нека се више, нека мање лоше осјећа.

“Нису ми рекли да ћу плакати мјесецима, јер сам се од слободне и еманциповане младе жене претворила у окорјелу домаћицу и мајку, која нема времена за себе и константно се лоше осјећа и изгледа. Нису ми рекли да наредних пет година нећу припремити јело које ја волим, јер се прилагођавам ономе што дијете може, смије, треба јести, па сам престала јести с уживањем. Да сам у служби других и ма колико се трудила да себе ставим на прво мјесто, не успијевам”, каже Сандра Ђурђевић.

Углавном, ријетко која је апсолутно срећна, јебига. Превише фактора за једно тако рањиво биће – од тога колико је муж престрављен доласком новог члана породице, преко тога да ли уопште има партнера у свему томе, ту је и помоћ околине и да ли о томе може само да машта или већ другог дана мора да устане и изриба купатило, шта ће да једе, кад ће да спава, боли је, затежу конци доље, беба неутјешно плаче – који јој је сад враг, јела је, пресвучена је, није јој хладно, вруће, пушташ јој Моцарта цијело пријеподне и масираш стомачић док као зомби другом руком мијешаш пуру, нико те не зове бар да пита јесил жива, јер неће да ти сметају, нико ти и не долази, јер те пуштају да се одмориш, док ти на огледалу надгледаш рупу међу ногама, а за два дана трошиш трећу кутију креме за око очију.

“Kад сам дошла кући, проблеми са грудима, упала и темепература 40. Доктори говоре једно, бабице друго, маме/тетке/бабе/стрине треће – па се ти снађи, а све те боли и једва ходаш, а оно мало вришти јер има грчеве. Па тај осјећај да си одговоран за мало људско биће, за које још увијек ништа не осјећаш, осим управо те одговорности. Осјећај да ниси довољно добар, дорастао том задатку, осјећаш да се распадаш, а не смијеш и немаш право, јер то мало биће само тебе треба у то прво вријеме”, присјећа се Сања Василић.

Струка каже да су жене данас у великом мјери неприпремљене на оно што их чека по доласку кући из породилишта. Иако су нам све информације на само клик далеко, заиста је тешко припремити се на једну тако корјениту животну промјену као што је родитељство. Психолог Зоја Kовачевић-Лакић, из личног и професионалног искуства наводи да мајке често затичу себе како осјећају анксиозност, панику, тугу, љутњу, озлојеђеност… – све оно што, јелте, мајка “не би смјела да осјећа”, па онда на то све осјећа и кривицу поводом сопствених емоција и тиме се проблем додатно продубљује.

“Можда је најважније рећи да је сасвим нормално да се понекад (или врло често) осјећате лоше поводом свега што вам је улога мајке донијела. Не морате уживати у сваком тренутку. Идите малим корацима, дан по дан. Неке ствари ће се просто ријешити саме од себе. Обезбиједите себи што је могуће већу подршку околине, тражите и прихватите помоћ, реците им шта вам је потребно, разговорајте о томе како се осјећате, искрено и отворено. Убаците бар 10 минута за себе у свој претпани распоред, одмарајте колико год можете”, појашњава Зоја те истиче да се све то, наравно, не односи на жене које се суочавају са портпарталном депресијом, што је врло озбиљно стање и захтијева стручну помоћ.

Kонсултујући стручњаке, можемо рећи да ће нека жена бити тек помало тужна, друга ће помишљати на најгоре. У свему томе тешко падају и неријетка питања ближњих, типа: “До када ти сад мислиш бити у таквом стању?!”, као што је мене питала рођена мати, иако знам да ме бескрајно воли, ал давно ме родила, па је заборавила како је то. И као да је то вољна радња.

“Иако је тај ђечак којег сам родила нешто најбоље што је мени живот дао, константно сам била незадовољна. Нарочито када сам се вратила са породиљског одсуства и затекла другу особу у својој канцеларији, за својим радним столом, па сам осјећала да више ни ту не припадам. И да напокон схватам како је било Алиси у земљи чуда”, додаје Сандра.

Ипак, искрен разговор је, чини се, најбоља превенција. Искуства других не треба увијек да нас плаше. Она могу бити и љековита, ако ће нам помоћи да нас нешто сутра не затекне и додатно не закомпликује већ довољно компликовану ситуацију, испуњену неизвјесношћу, страховима, умором, болом. И да успијете што лакше пребродити све те изазове, па више времена имати за лијепе мисли. Маме из ове приче управо то и поручују – све лоше што су вам прећутали могли су вам и рећи, али, на срећу, све то има рок трајања.

АУТОРKА: АНА ТОМИЋ

Извор: Лоламагазин