Састави о пролећу (Стигло је пролеће, Пролеће у мом крају…)

14 маја, 2021

Драги ученици, пред вама је неколико тема везаних за пролеће. Нека вам послуже као смернице уз које ћете добити идеју да самостално напишете састав. Желимо вам срећан рад!

Foto: Canva

Стигло је пролеће

После дуге и хладне зиме дошло је пролеће. Увукло се у сваки кутак са жељом да нас обрадује и развесели. Са собом је донело прегршт лепих боја и опојних мириса.

Провирујући иза белих облака, сунце нам се смешка милујући нас својим нежним зрацима. Огромно небеско плаветнило подсећа на широко морско пространство будећи лепо расположење код свих нас. Дрвеће је обукло своју зелену раскошну одећу. Крошње се повремено њишу на благом поветарцу желећи да нам покажу свој нови плес. У рану зору док цело насеље спава птичји пој одзвања улицом. Својим цвркутавим гласом нас обавештавају да су опет ту и позивају нас на игру и дружење. Пространи травнати тепих проткан маслачцима, љутићима и белим радама делује као да су га ткале спретне руке неке креативне ткаље.

Након хладне и дуге зиме све то изгледа потпуно бајковито и нестварно. Бубице су измилеле из скровишта и ужурбано се крећу на све стране. Паркови су оживели. Љуљашке и тобогани су заузети, а весела дечја граја одјекује читавим парком. Људи су видно расположени, јер Сунчеви зраци свима пријају и побољшавају расположење. За разлику од дуге и хладне зиме, нико више не хода убрзаним кораком. Лепи пролећни дани нас позивају у лагану шетњу док нам поветарц мрси косу, а сунце нежно милује по лицу.

Волим пролеће, јер је то време када се цела природа буди након дугог зимског сна. А то у сваком од нас покреће жељу за дружењем, шетњом и игром. И увек присутним осмехом на лицу.

*****************************************************************

Пролеће у мом крају

Тихо, готово неосетно пролеће се ушуњало у наш крај. Таман када сам помислио да ће зима вечно трајати и да ћу перјану јакну носити заувек, све се преокренуло.

Готово и да нисам приметио да је напокон стигло пролеће. Пре одласка на пролећни распуст сам ишао у дуксу и јакни свакога дана. Када сам поново кренуо у школу све је било другачије.

Почевши од тога да сам јакну убрзо заменио мајицом кратких рукава. На путу до школе сам био задивљен призором који се пружао испред мене. Суморно оголело дрвеће је обукло раскошно зелено одело, проткано белим цветовима. Крошње дрвећа лелујају на благом поветарцу, као да желе да нам покажу најмодернији плес.

Пролазећи кроз парк удисао сам мирис свежине слушајући пој раздраганих птичица. Весело сунце се пробијало кроз крошње као да је имало жељу да ме поздрави. Благи поветарац ме миловао по лицу, а ја нисам могао да сакријем своје одушевљење. На трен сам скинуо маску са лица желећи да удахнем што више свежег, чистог ваздуха.

Могао сам то несметано да урадим, јер је било прилично рано а парк је био пуст. Тек на некој клупи је седео неки старији човек листајући новине. По изразу његовог лица видео сам да ј задовољан и да му прија седење у парку. Бетонске стазе парка су биле изузетно чисте а корпе за отпатке потпуно празне. Уз сам ивичњак се налазило разнобојно цвеће које је овом зеленилу давало посебну чар. Мирис свеже покошене траве се ширио парком а ја сам уживао у свежини.

Корачао сам лагано ка школи, јер сам желео што више времена да уживам у призору којим сам био окружен. Готово и да сам заборавио како изгледа леп пролећни дан, шутирање лопте у оближњем парку и весели дечји жагор.

Звук школског звона је допирао из даљине. Схватио сам да морам да пожурим како бих на време стигао на час. Потрчао сам ка школи, а лагани поветарац ми је правио друштво помажући ми да убрзам корак. У души сам осећао радост.

*****************************************************************

Пролеће је свуда око нас

Зима нас је одавно напустила. Чак су и планински врхови одахнули, јер су предуго били под снежним наносима.

Сунце се срамежљиво пробија између облака, желећи да нас обасја својим нежним зрацима. Благи поветарац се осећа на сваком кораку нежно милујући озеленеле крошње сваког дрвета. На зеленом травнатом тепиху се појавило прво цвеће које најављује долазак сунчаних пролећних дана.

Дрвеће је окићено зеленим лишћем које се шири према сунцу. Процветале воћке нам наговештавају да ћемо ускоро имати укусне и сочне плодове.

Птице селице се враћају и радују нас својим свакодневним цвркутом. Шумом и парком се шири њихова песма која има ту моћ да сваком одагна тугу. Животиње напуштају своја подземна скровишта и уживају на зеленој травици, окупане топлим сунчевим зрацима. Пчелице зује и безбрижно лете са цвета на цвет радујући се сваком новом сунчаном дану.

Топли дах пролећа буди лепо расположење код сваког живог бића. Паркови и шеталишта су пуни људи и раздрагане деце која уживају у игри.

Пролеће је најлепше годишње доба, јер буди расположење и доноси радост сваком новом дану.

*****************************************************************

Прича једног багрема

Диван пролећни дан ме измамио у природу. Волим дуге шетње, јер тада се препустим машти и могу да отпловим чак на други крај планете. Тада се у мени рађа инспирација коју потом вешто бојама и четкицом пренесем на папир.

Шетајући кроз шуму застала сам како не бих преплашила срну која се упутила на оближњи пропланак. Учинило ми се да чујем неки шапат. Сем мене никога није било у шуми. Кроз озеленеле крошње дрвећа су се пробијали сунчеви зраци као да су желели да ме поздраве. Бели багрем је ширио свој опојни мирис који као да ми се увлачио у сваку пору коже. Случајно докачих багремову гранчицу и тада зачух нежан глас. Да, багрем је управо проговорио. Најпре шапатом а онда нешто гласније. Слушала сам његову причу покушавајући да нађем неку утешну реч. Причао ми је о својој усамљености и великом болу који га је изненада задесио. Пре неколико месеци дрвосече су му посекле и однеле сву браћу, тако да је остао сам. Причао ми је да је слушао њихов разговор и препирку док је звук моторне тестере одјекивао шумом. Једна група људи је сматрала да је багрем погодан за ложење јер даје топлоту. Друга група је тврдила супротно, сматрајући да багрем нема никакву калоријску вредност и да се њиме не могу огрејати. Све то време његова браћа и он су били чврсто загрљени испреплитаним гранама не желећи да се раздвоје. Слушали су разговор тих злих људи и стрепели истовремено. Дрвосече су ипак донеле одлуку да посеку стабла. Загрљена браћа су се храбро припремила за крај. Међутим, тада су дрвосече закључиле да је он сувише млад и да ће га оставити још да нарасте, јер се њиме не би могли огрејати. Од тада је он усамљен, преплашен и тужан.

Слушала сам тужну причу усамљеног багрема, али нисам умела да нађем утешне речи. Размишљала сам о неправди, о људској злоби о његовој усамљености. Размишљала сам о неправди и неизвесности. Свашта ми се мотало по глави, али као да сам занемела.

По доласку кући сам насликала најдивније багрење које постоји. Гране су им испреплетане тако да их нико никада не би могао раздвојити. Урамљена слика и сада стоји на зиду моје собе да ме увек подсети на једну тужну причу, причу усамљеног багрема.

Аутор: Славица Бијелић, професор разредне наставе

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама