Mama, hoćeš nešto da mi učiniš, upitala sam je. Obrisala je ruke o kecelju i pogledala me. Nije još bila penzija, rekla je. Ne trebaju mi pare, mama. Hoću uštipke da mi napraviš. Sad. Odma’. Al’ da budu kao bakini. Molim te.
Rečeno – učinjeno. Za kratko vreme, kuća je mirisala na kvasac i detinjstvo. Zlatni uštipci praćakali su se u dubokom ulju. Majka je stajala kraj šporeta, pažljivo spuštala u ulje komade testa koje se lepilo za prste i kratkim pokretima treskala šerpu. Da porumene sa svih strana. Da ne priplanu.
Uzela sam vanglu punu uštipaka, usula na tacnicu šećer i sela. Htela sam da jedem dok mi ne pozli. Dok me ne zaboli stomak. Dok mi neko ne otme tu istu vanglu i kaže mi da je dosta. Zagrizla sam prvi. To nije to, pomislila sam. Kakvi su, upitala je mama. Odlični, rekla sam, tek da je ne uvredim. Pitam te kakvi su, Dudo, ponovila je. Nisu kao bakini, priznala sam i vratila joj vanglu. Nema veze, poješće tata kad dođe, rekla je i nastavila da treska šerpu.
Nedostaje li ti, upitah. Ko, upitala je. Baka. Baka..? Da, baka. Nedostaje li ti…? Bože, Dudo, ne prosipaj mi taj šećer po podu, jutros sam usisavala, pokuša da izbegne pitanje. Meni nedostaje, priznadoh. Juče sam išla u stan, znaš…? Sve će mi se mravi nakupiti, reče odsutno. A nemam onu kinesku kredu, sve smo potrošili… Još ne mogu da verujem da je nema, mama. Juče, kad sam otišla… pozvonila sam na vrata. Čekala sam da mi otvori, da se prišunja vratima, da čujem kako zvecka ključevima, da pita – ko je. Onaj stan, mama, I dalje miriše na nju. Kad uđeš u ono predsoblje, sve je isto. Njen crveni kaput, ona crna beretka, šal, patofne… sve. Treba te stvari podavati, reče mama. Nekom bi možda bilo zauvar, a nama samo skupljaju prašinu. Ne znam zašto ih uopšte više čuvam…
Ja znam. Čuvaš ih jer te sećaju. Čuvaš ih jer čuvaju njen miris. Jer i tebi nedostaje. I ti ideš tamo kad niko ne zna. Odeš i ćutiš. Pomiluješ rukom stari izlizani naslon plišane fotelje koju je toliko volela. Skuvaš kafu i sedneš na svoje staro mesto za stolom. Otvoriš fioke, ormare. Udahneš njen miris. Namažeš ruke njenom kremom s uljem žutog noćurka. Prebrišeš porcelan u staroj vitrini. Razgledaš stare albume s crnobelim fotografijama. Slike se ređaju. Zelenika, more, ti na magarcu sa sombrerom. Smeješ se, široko, bez zadrške iako si upravo ostala bez mlečne jedinice. Na jesen krećeš u školu. Sreća se ogleda na svakom promilu tvog lica. I ona je na slici. Mlada. Mlađa nego ja sada. Zatim, Divčibare, sedamdesetineke. Šator i fića. I mala priručna plinska boca na kojoj nam je kuvala pasulj. Valja se nešto kašikom kusnuti, govorila je. Preplanuli smo i žgoljavi. Onda opet neko more, i ti i ja i magarac i sombrero. Nije išla s nama te godine. Sećaš se kako nisam htela da zaspim dok je ne čujem, pa smo išle skroz u Igalo u onu poštu da je pozovemo… A sećaš se kako nas je dočekala kad smo se vratili… s vanglom vanilica… i kako je razglednica stigla dve nedelje posle nas… Znaš li da je čuvala svaki kamenčić koji smo joj doneli s puta, i da je za onaj zeleni kamen govorila da je poseban, lekovit, da miriše na more i da joj pomaže kada ga drži u ruci. Nikad joj nisam priznala da to uopšte nije morski kamen, da sam ga pokupila negde usput, na Zlatiboru. Nema veze, njoj je bio poseban. Ne zato što je morski, već zato što je moj. Od mene. Za nju.
Sećaš se kako sam samo njoj dala da mi, kad padnem, previje koleno… I kako nas je sve lečila rakijanim oblogama i privijala jareći loj na prsa kad smo kašljali… I kako je uvek imala lek za svačiju boljku. I kako je udavila onog Miloša što je studir’o veterinu, a ona stala da ga zapitkuje za pritisak i holesterol… I kako se smejala kad smo joj rekli da on baš i nije pravi doktor. Šta ima veze, rekla je. Mi, krave, koze – sve ti je to ista marva. I kako nikada nije mogla da zapamti kad mi se koji čas završava pa je znala da sedi na onoj klupici ispred škole i po sat vremena. I kako me je uvek vodila na krempite i bozu kad primi penziju. I kako nikada nije propustila ni jedan rođendan… Ni tvoj, ni moj, ni ničiji. I kako je sve čuvala. Ništa nije bilo za bacanje. Ludela si zato što pere kese od mleka i suši ih na žici, sećaš se… I kako se nikada sasvim nije navikla na daljinski… Sećam se, reče mama. Svega se sećam. I nema dana da se ne setim. Išla sam pre neki dan, da zalijem cveće. Hibiskus se osušio. Ne znam šta mu je, otkako je nema, svo mu lišće opalo. A znaš kako je cvetao one godine… Ona je pričala s njim. Ja ne umem.
Moram da krenem, mama, kažem joj. Ponesi Bebi i Vladi, kad već ti nisi pojela, govori i trpa mi u torbu kesu s uštipcima. Ostavi tati, šta će nam toliko, bunim se. Neka, ponesi, ima i za tatu.
Ne volim uštipke, mršti se Beba. Zašto? Šta im fali…? Ništa, samo ih ne volim. Mama…? Molim. Znaš šta mi baš dugo nisi pravila? Šta? Poparu. Poparu…? Pliz, napravi mi, jel’ hoćeš…? Al’ da bude kao bakina, važi…? Mama…? Moooolim, Bebo…? Šta misliš, šta sam danas našla ispod kreveta…? Bubašvabu? Neeee mama breeeee, smeje se široko, bez zadrške. Album. Stari album, sa slikama. I znaš šta je na slici, mama…? Znam, kažem. Neko more, i ti i ja i magarac. I sombrero.
Tekst: Daniela Bakić
Izvor: Laguna