Знате ли која је замка у коју родитељи школараца најчешће упадају? Да, она која се тиче одговорности.
“Јеси ли завршио домаћи? Јеси ли спаковао књиге? Кад мислиш ти да учиш? Зашто морам увек да те подсећам?”
Па, једноставно је. Док год га подсећате, детету шаљете једну јасну поруку – мама брине о томе, значи ја не морам. Свакако ће ме она подсетити.
Иако ово јесте замка у коју упадне, рекла бих, 90% родитеља које познајем, ја се трудим да је избегнем. Али, има једна друга у коју сам упала већ првих дана школе и угризла се за језик, одмах.
Кад се моја ћерка вратила из школе негде шестог или седмог дана, дошла је са неким тестом који им је учитељица дала. Имала је 98% тачних и, наравно, похвалила сам је. А онда ми је, немам појма ни како ни зашто, излетело питање: “А колико је тачних имала Лена?”
Не треба да наглашавам да сам се ујела за језик истог тренутка и наставила: “Мада то и није битно, важно је да сте се обе потрудиле. ” Извукох се, некако.
Поредимо децу од првих дана. Ко је први дуплирао тежину по рођењу, ко је први рекао МАМА, а ко први проходао. Вечита трка за неким “првим местом” исцрпљује нас, а кад мало порасту и почну да примећују, исцрпљује и децу.
Нарочито кад крену у предшколско или први разред. Одједном видимо своје дете у гомили друге. Видимо радове из вртића окачене на пано, а нечије, друго дете црта лепше и већ уме да напише своје име. Та потреба да их поредимо са осталом децом у њиховом окружењу из генерације у генерацију, чини се, све је јача.
Али, молимо вас, не упадајте у ову замку.
Видите ли своје дете? Видите ли његове (или њене) вештине, потенцијал, његов раст, потребе и снаге? Видите ли пут којим је ваше дете кренуло и јесте ли спремни да му на том путу будете подршка? Немојте их поредити са децом из комшилука која су сличног узраста или са другаром из клупе. Они су другачији. У нечему бољи, у нечему слабији. И то, стварно, није важно.
Зато одолите. Одуприте се. Отерајте те мисли чим се појаве.
Тешко је, знам.
Зато следећи пут кад приметите да нечије дете већ множи из главе, а ваше се још мучи са сабирањем, па се то поређење некако само од себе наметне, ви дубоко удахните. Помислите колико је то добро за то друго дете и сетите се свега онога због чега је ваше дете тако посебно.
Ово је, наравно, много лакше рећи него урадити, али како почне школска година, тако креће сезона поређења. Али, баш због тога, то је време да фокус окренете само на своје дете, његов развој, његове посебности и снаге. Али не у поређењу са неким другим.
Поређење је, заправо, у реду. Али само ако научите своје дете да се пореди са собом. Са оним што је био јуче. Да се сваког дана труди да буде бољи у ономе што воли и што је његова “јача страна”.
Природа се потрудила да свако од нас буде посебан и другачији. Да не постоје две исте особе на планети. Трагајте, заједно са својим дететом за његовим посебностима и научите га да ужива кад препозна туђе снаге и вештине. Само тако може да се расте.