Можда ће је неко прогласити кривом и ужасно лошом мамом, али мама Jaime Primak Sullivan своје синове учи да слободно покажу своје емоције.
Недавни догађај када јој је потпуни странац очитао лекцију шо је утешила свог осмогодишњег сина када је добио ударац у главу током школске кошаркашке утакмице, натерао је да се јавно огласи и реагује на тај погрешан, а општеприхваћен начин васпитавања дечака.
„Видела сам како га је лопта ударила. Као у успореном филму. Тачно сам видела како му је глава трзнула, очи се искренуле и како је једва дошао себи фокусирајући поглед према нама. Тражио је мене, знам. Моје ноге једноставно нису могле остати на месту.
Дотрчала сам до њега, клекнула, загрлила га и пустила га да отпусти свој бол. Али пре него што смо се снашли, до мене је дошао потпуни странац и рекао ми да престанем да тетошим то дете као да је беба.
Обрисала сам сину лице и кад сам се уверила да је у реду послала га назад на терен, и тек онда почела да се тресем. Од беса!
„Откуд уопште та идеја да дечаке ништа не може повредити, да их ништа не сме повредити, да не треба то тако да осећају, јер то је толико штетно за њих, као и уверење да ће сви знакови или гестови љубави некако умањити њихову мушкост. Тај притисак да увек буду „мушкарци“ па се кад одрасту не усуде да покажу осећања, да покажу љубав. Једино што им остаје је показивање и јавно уживање у срећи. И онда се чудимо како увек траже срећу, а за љубав мало мање маре.
Њих уче да је туга исто знак слабости, да су страхови детињасти и да се мушкарци немају чега бојати. О плакању да и не говоримо.
Љубав је – да се разумемо, нешто што чинимо, не само нешто што осећамо. Љубав није тетошење и нешто што је лоше. Ја ћу свог сина увек бранити и тешити када га буде болело. Јер он то и те како заслужује. Пружаћу му љубав и учити га да и он слободно показује сва своја осећања. Да затворимо круг, односно, да он касније то исто научи своју децу.“