Roditelji su malog Martina svake godine tokom letnjeg raspusta odvodili kod bake i sledećeg dana se vozom vraćali kući.
Jednog dana dečak kaže roditeljima:
“Sad sam već dosta veliki, sta kažete da ove godine idem sam kod bake?
Nakon kraće diskusije, roditelji su se složili.
Stajali su na peronu, mahali i davali mu poslednje savete, a Martin je mislio:
“Znam, rekli ste mi to sto puta!“
Pred sam polazak otac ga je zagrlio i šapnuo mu:
„Sine, ako se iznenada budeš osećao loše ili uplašeno, ovo je za tebe! “ i stavio mu nešto u džep.
Prvi put u životu je dečak sedeo sam u vozu, bez roditelja …
Posmatrao je kroz prozor pejzaž, nepoznate ljude koji su se gurali, pravili buku, dolazili i izlazili iz kupea, konduktera koji ga pitao da li je sam …
Čak mu se činilo da ga jedan čovek tužno gleda …
Tako se dečak osećao sve više i više nelagodno …
Čak je počeo i da se plaši.
Pognuo je glavu, stisnuo se u ćošak sedišta, suze su mu grunule na oči.
U tom trenutku se setio da mu je otac nešto stavio u džep.
Drhtavom rukom potražio je ceduljicu i otvario je:
„Sine, ja sam tu, u poslednjem vagonu …“
Tako vam je i u našem životu …
Moramo pustiti svoju decu da odu i verujemo im …
Ali uvek treba da budemo tu negde, u tamo nekom poslednjem vagonu, da znaju to i da se ne plaše dok putuju kroz život …
(Autor nepoznat)