“Sine, ako se iznenada budeš osećao loše ili uplašeno, ovo je za tebe!

Roditelji su malog Martina svake godine tokom letnjeg raspusta odvodili kod bake i sledećeg dana se vozom vraćali kući.


Jednog dana dečak kaže roditeljima:

“Sad sam već dosta veliki, sta kažete da ove godine idem sam kod bake?

Nakon kraće diskusije, roditelji su se složili.

Stajali su na peronu, mahali i davali mu poslednje savete, a Martin je mislio:

“Znam, rekli ste mi to sto puta!“

Pred sam polazak otac ga je zagrlio i šapnuo mu:

„Sine, ako se iznenada budeš osećao loše ili uplašeno, ovo je za tebe! “ i stavio mu nešto u džep.

Prvi put u životu je dečak sedeo sam u vozu, bez roditelja …

Posmatrao je kroz prozor pejzaž, nepoznate ljude koji su se gurali, pravili buku, dolazili i izlazili iz kupea, konduktera koji ga pitao da li je sam …

Čak mu se činilo da ga jedan čovek tužno gleda …

Tako se dečak osećao sve više i više nelagodno …

Čak je počeo i da se plaši.

Pognuo je glavu, stisnuo se u ćošak sedišta, suze su mu grunule na oči.

U tom trenutku se setio da mu je otac nešto stavio u džep.

Drhtavom rukom potražio je ceduljicu i otvario je:

„Sine, ja sam tu, u poslednjem vagonu …“

Tako vam je i u našem životu …

Moramo pustiti svoju decu da odu i verujemo im …

Ali uvek treba da budemo tu negde, u tamo nekom poslednjem vagonu, da znaju to i da se ne plaše dok putuju kroz život …

(Autor nepoznat)