“Сине, ако се изненада будеш осећао лоше или уплашено, ово је за тебе!

Родитељи су малог Мартина сваке године током летњег распуста одводили код баке и следећег дана се возом враћали кући.


Једног дана дечак каже родитељима:

“Сад сам већ доста велики, ста кажете да ове године идем сам код баке?

Након краће дискусије, родитељи су се сложили.

Стајали су на перону, махали и давали му последње савете, а Мартин је мислио:

“Знам, рекли сте ми то сто пута!“

Пред сам полазак отац га је загрлио и шапнуо му:

„Сине, ако се изненада будеш осећао лоше или уплашено, ово је за тебе! “ и ставио му нешто у џеп.

Први пут у животу је дечак седео сам у возу, без родитеља …

Посматрао је кроз прозор пејзаж, непознате људе који су се гурали, правили буку, долазили и излазили из купеа, кондуктера који га питао да ли је сам …

Чак му се чинило да га један човек тужно гледа …

Тако се дечак осећао све више и више нелагодно …

Чак је почео и да се плаши.

Погнуо је главу, стиснуо се у ћошак седишта, сузе су му грунуле на очи.

У том тренутку се сетио да му је отац нешто ставио у џеп.

Дрхтавом руком потражио је цедуљицу и отварио је:

„Сине, ја сам ту, у последњем вагону …“

Тако вам је и у нашем животу …

Морамо пустити своју децу да оду и верујемо им …

Али увек треба да будемо ту негде, у тамо неком последњем вагону, да знају то и да се не плаше док путују кроз живот …

(Аутор непознат)