“Сине, само да ми ти будеш срећан”, тата му је стално понављао

„Сине, само да ми будеш срећан…“, тата му је стално понављао.

„Није ми тешко да се мучим оволико, само да ти сутра не мораш да се мучиш и само да ти будеш срећан“.

Прочитајте и: 20 ствари који би сваки отац који има ћерку требало да (у)ради

Од свега реченог он је, својим седмогодишњим разумевањем запамтио само ово: „То што ја радим је мучење, а ја се мучим због тебе, да тебе немам, ја се не бих мучио.“

Foto: Canva

Лоша порука се лако искриви.

Овај родитељ је свом сину послао много укрштених порука. Као дете, син их није добро формулисао, али их је сасвим добро разумео.

– Сине мој, када порастеш, немој да будеш као ја.

– Сине мој, живот је једно мучење, да бих тебе заштитио од њега, ја ћу се мучити за обојицу.

– Сине мој, ја се мучим за тебе и ти имаш обавезу да ми моју муку вратиш тако што ћеш бити срећан.

– Сине мој, бити родитељ значи баш ово што ти показујем.

Наравно да није испало како је то тата желео. Родитељи су прозори кроз које дете види цели универзум. Када је прозор овакав и универзум се слабо види.

Син му је порастао у човека који носи огроман терет кривице, нарочито када уради нешто што родитељима није по вољи. Ипак, они су се жртвовали, мучили, ходали зими без чизама, да би он успео и био срећан.

Осећа се незахвално, јер није срећан, а није баш ни успешан. Као да је свака њихова мука била залудна.

Татина интерпретација живота као мучења била је у њему дубоко усвојена као истинита, тако да је дуго патио од анксиозности, проводио живот у ишчекивању муке и мучења, развио заштиту контролом, унутрашњи дијалог обележен оним „шта ако“.

Када је добио своје дете, почео је да се жртвује. Прво на ситно, тако што себи не купи чизме, а онда све крупније, иако за то није имао стварне разлоге.

И то га је довело до ивице одакле су водила само два пута, а он је изабрао бољи, да преиспита сопствени садржај.

И имао је срећу што у својим меморијабилијама има и овакве татине изјаве. Много је теже онима којима су родитељи показивали мучеништво, а да то никада нису јасно формулисали. Њих мучи кривица једнако, а да не знају одакле.

Његов родитељ је мислио да чини најбоље што уме. Заправо, није ни преиспитивао трансгенерацијски написану улогу родитеља: ако се не жртвујеш за дете ниси добар родитељ.
Жртве могу да створе само сопствене спаситеље, али не и слободне људе. А само слободни људи могу да се опусте, уживају и буду срећни.

Покушај да се дете заштити на оном месту на коме је родитеље болело, деци у наслеђе не оставља ништа друго до тај исти бол. Ако је родитеље болела немаштина, болеће и децу, упркос свим добрим намерама родитеља да их од ње заштите.

Једноставно је.

Родитељи су модел и по њима се деца формирају.

Заштитне стратегије су пакет, уз њих увек иде и оно од чега се штитимо.

Деца најмање слушају оно што им говоримо, а још мање разумеју тако велике речи као што је срећа.

Деца уче на основу оног што родитељи показују.

Ако су филм и титл различити, дете ће веровати филму. Веровање у титл тражи зрелост коју већина нас нема до краја живота.

Шта год да желимо да наша деца буду у будућности, она ће се кретати у оквирима оног што буду добила од нас сада.

Оно – ја ћу се сада мучити да теби буде лако сутра, никада не доноси лакоћу никоме, а није ни јефтино.

Кад тад дође на наплату и кошта више од инвестираног времена и труда родитеља. Врати се као дуг родитељима за њихову муку. Дуг ненаплатив. Исплаћује се у срећи, коју нико не зна где да нађе, па да на миру може да буде и несрећан, ако хоће.

Дуг. За нешто што ниједно дете није тражило. А трпи штете.
Трпели су и родитељи.

И тако се трпљење трансгенерацијски наставља, јер свако трпи данас, зарад среће будућих генерација. А та срећа никако да стигне.

Док једног од синова или ћерки толико не заболи јарам кривице, да застану и преиспитају сва та наслеђа. Запитају се: коме смо и за шта дужни? Да ли смо дужни иако се нисмо задужили?

Стварна намера оваквих наслеђа никада и није била срећа, срећа је искључена као могућност, стварна намера је жртвовање. А томе може да се каже НЕ.

Мора.

Јер је без тог НЕ срећа искључена.

Аутор: Љиљана Милић, тренер личног развоја