Аутор: Zdenka Tadic
Нема лепшег годишњег доба од пролећа. У пролеће све клизи.Клизе раскошне шуме и врлудаве стазице у њима, клизе чудесни каравани птица на небу, клизе ограђене баште и дворишта из којих се потпирује мирис разнобојног цвећа, клизи златни ваздух…Клизе прсти старог фрулаша који од протезања јутра до смираја дана стоји испред једне црквице и свира.Сваки прелепо неспретни одсвирани тон звучи једноставно, природно и миром мирише.
Чула сам да је сам себи учитељ и да ниједну песму не свира до краја, али оно сто свира, свира из свег срца, дирајући у душу саме музике. Поред његових штркљавих ногу увек стоји полуисцепана картонска кутија, чије је дно попуњено десетодинаркама, двадесетодинаркама и понеком новчаницом од педесет динара.
Чини ми се да никада нисам видела очи чистије од његових. Зелени, нежни плодови трешње који клизе по бистој изворској води. Зелени и тужни.
Сиромах богатог и сјајног осмеха,осмеха који клизи по избораном, благом лицу.
Некада давно имао је два срца. Њима је извлачио снагу из фруле. Свако место на којем би застао и засвирао, постајало би тако мирисно да су звезде падале са неба и тумарале шумама које су играле и певале од лепоте и радости.
Једнога дана, сасвим неочекивано, у по свирања, фрула проговори :
Кажи драгичка, господару !
Драгичка !
Нећу више да те служим !
Зашто ?
Зато !
Зашто зато ?
Зато што ме користис у маркетинске сврхе ! Ти згрћеш паре, а ја довека свирам…
Али, ја сам сиромах. Морам од нечега живети.
Шта ! ? Ти си, као, равнодушни сањар, па си наш*о преко моје грбаче да сањариш. А ? Ако си ти допустио да се други тобом окористе, ја не желим да ти то исто урадиш са мном. То не може тако ! Ја ти кажем !
Сиромах се само благо насмеја, помилова своју побеснелу фрулу и рече : ”
Добро вече ! ”
Поново !
Сиромах се само благо насмеја, помилова своју побеснелу фрулу и упита :
Како да ти платим ?
У кешу !
Али, ја немам пара.
Нема, онда, ни музике ! Кол*ко пара, тол*ко музике ! И тачка !
Ево ти једно моје срце.
Фрула пружи руку и узе му срце. Срце се насмеја од срца што је поклоњено и што се фрула у истом трену претворила у нежну и осећајну жену.
Није то баш тако било, него овако :
Фрула је остала фрула, али сада, некако милија. Не Милија као властито име, него дража.
Али, не лези враже ! У истом тренутку кад је фрула стављала срце у своје рупе, небо је посивело. Из њега су галопирали и њиштали густи снег и олујни ветар. Тек што су сиромах и фрула погледали ка небу, нашли су се у рукама грабежљиваца. У трен ока прелетели су градове, села, реке, језера, мора, планине и насли се испред једног чардака, обученог у бело рухо. Кад су их бацили на земљу, чуо се тресак толико јак да је испод беле површине открио увелу траву.
Ветар и снег вратили су се на небо, руку под руку, остављајући за собом мраз оштар као ђавољи рогови. Сиромах и фрула су погледали око себе.Преко узане стазице испред чардака, шетале су две прелепе принцезе.Причале су несто, а влага из њихових уста ледила се и у ваздуху стварала златне кругове. Сиромах је скочио и сакрио се иза једног јединог презивелог жбуна. Очима је правио трикове, како би се заштитио од мраза, а на грудима чврстом руком придржавао фрулу. Наћулио је уши, како би чуо о чему принцезе разговарају.Чуо је само како млађа од њих две понавља :” Хладно срце у хладном телу..хладно срце у хладном телу..” Плакала је, а старија јој је брисала сузе брзо, али нежно, како се не би заледиле на образима. Сиромах је скупио снагу и устао :
Засто плачеш?
Зато сто ми се плаче!
А зашто ти се плаче?
Зато сто ми се плаче!
Али, зашто?
Јеси ли ти глув? !
Нисам. А да ти некада ниси била фрула?
А да ти некада ниси добио по носу, а?
Нисам.
То је добро.
Ако ми кажеш, можда ти могу помоћи.
Принцеза се замисли и рече : Зато што имам оши и срце.
Сиромах мило проговори : Очи и срце треба да се смеју.
” Моје срце ће бити отето за дванаест сати “, зајаука принцеза.
А ко ће ти однети срце?
Краљ Иња.
Зашто?
Да би њиме привукао Сунце.
Зар је толико топло твоје срце ? Нисам, баш, приметио.
Старија принцеза притече у помоћ : ” Краљ Иња, сваке зиме, да би преживео, мора узети по једно девојачко срце, а девојци поклонити своје прожлогодижње које је хладније и од његове шубаре.
Сиромах се замисли : ” Добро, па нећес умрети? ”
” Нећу, али никада никога нећу моћи волети! ”
Одједаред, жбун проговори :
Боље за тебе и за планету!
Ти умукни, да те не бих фикнула тако залеђеног!
Не бој се нимало. Ти и немас срце ! Краљ Иња се ове зиме грдно преварио.
Е сад ћу те грдно искасапити!
Таман кад је појурила ка збуну, саплете се о једну залеђену барицу, створену од њених суза и сигурно би пала да је сиромахове руке нису задржале.
У том часу на његовим недрима засвира фрула,а у недрима и заигра срце.
Ледене барице се отопише од лепоте принцезиног осмеха.
Сиромах се једном руком ослони на жбун и поносно изусти : ” Свира сама! ”
Само што је то изговорио, треснуо је о ледину. Приликом пада, грчевито се ухватио за жбунову главу. Жбун зајаука :
” Ајојјјменееедобогаааа ! Немој да ти се ово више деси ! Устани и снег са себе стреси ! Не блеси ! Умало ме не задави, не обеси !
Извини ! Моја фрула има срце . Даћу га принцези.Или да дам своје ?
Дуго је размишљао и таман кад је одлучио да јој он поклони срце, са неба се појави злогласни Краљ Иња. Све се завршило за трен.Једним наглим покретом своје ручурде счепао је принцезу и понео је ка небу.
Једино што је стигла да уради,било је да исчупа своје срце и баци га сиромаху.
Шта је даље са њом било, нико не зна.
Сиромах још увек стоји пред црквом и свира најтужнију песму која нема крај, чекајући да се принцеза однекуд појави.
За то време пролазници му у кутију остављају милостињу.