Autor: Zdenka Tadic
Nema lepšeg godišnjeg doba od proleća. U proleće sve klizi.Klize raskošne šume i vrludave stazice u njima, klize čudesni karavani ptica na nebu, klize ograđene bašte i dvorišta iz kojih se potpiruje miris raznobojnog cveća, klizi zlatni vazduh…Klize prsti starog frulaša koji od protezanja jutra do smiraja dana stoji ispred jedne crkvice i svira.Svaki prelepo nespretni odsvirani ton zvuči jednostavno, prirodno i mirom miriše.
Čula sam da je sam sebi učitelj i da nijednu pesmu ne svira do kraja, ali ono sto svira, svira iz sveg srca, dirajući u dušu same muzike. Pored njegovih štrkljavih nogu uvek stoji poluiscepana kartonska kutija, čije je dno popunjeno desetodinarkama, dvadesetodinarkama i ponekom novčanicom od pedeset dinara.
Čini mi se da nikada nisam videla oči čistije od njegovih. Zeleni, nežni plodovi trešnje koji klize po bistoj izvorskoj vodi. Zeleni i tužni.
Siromah bogatog i sjajnog osmeha,osmeha koji klizi po izboranom, blagom licu.
Nekada davno imao je dva srca. Njima je izvlačio snagu iz frule. Svako mesto na kojem bi zastao i zasvirao, postajalo bi tako mirisno da su zvezde padale sa neba i tumarale šumama koje su igrale i pevale od lepote i radosti.
Jednoga dana, sasvim neočekivano, u po sviranja, frula progovori :
Kaži dragička, gospodaru !
Dragička !
Neću više da te služim !
Zašto ?
Zato !
Zašto zato ?
Zato što me koristis u marketinske svrhe ! Ti zgrćeš pare, a ja doveka sviram…
Ali, ja sam siromah. Moram od nečega živeti.
Šta ! ? Ti si, kao, ravnodušni sanjar, pa si naš*o preko moje grbače da sanjariš. A ? Ako si ti dopustio da se drugi tobom okoriste, ja ne želim da ti to isto uradiš sa mnom. To ne može tako ! Ja ti kažem !
Siromah se samo blago nasmeja, pomilova svoju pobesnelu frulu i reče : “
Dobro veče ! “
Ponovo !
Siromah se samo blago nasmeja, pomilova svoju pobesnelu frulu i upita :
Kako da ti platim ?
U kešu !
Ali, ja nemam para.
Nema, onda, ni muzike ! Kol*ko para, tol*ko muzike ! I tačka !
Evo ti jedno moje srce.
Frula pruži ruku i uze mu srce. Srce se nasmeja od srca što je poklonjeno i što se frula u istom trenu pretvorila u nežnu i osećajnu ženu.
Nije to baš tako bilo, nego ovako :
Frula je ostala frula, ali sada, nekako milija. Ne Milija kao vlastito ime, nego draža.
Ali, ne lezi vraže ! U istom trenutku kad je frula stavljala srce u svoje rupe, nebo je posivelo. Iz njega su galopirali i njištali gusti sneg i olujni vetar. Tek što su siromah i frula pogledali ka nebu, našli su se u rukama grabežljivaca. U tren oka preleteli su gradove, sela, reke, jezera, mora, planine i nasli se ispred jednog čardaka, obučenog u belo ruho. Kad su ih bacili na zemlju, čuo se tresak toliko jak da je ispod bele površine otkrio uvelu travu. (više…)