Аутор: Zdenka Tadic
Нема лепшег годишњег доба од пролећа. У пролеће све клизи.Клизе раскошне шуме и врлудаве стазице у њима, клизе чудесни каравани птица на небу, клизе ограђене баште и дворишта из којих се потпирује мирис разнобојног цвећа, клизи златни ваздух…Клизе прсти старог фрулаша који од протезања јутра до смираја дана стоји испред једне црквице и свира.Сваки прелепо неспретни одсвирани тон звучи једноставно, природно и миром мирише.
Чула сам да је сам себи учитељ и да ниједну песму не свира до краја, али оно сто свира, свира из свег срца, дирајући у душу саме музике. Поред његових штркљавих ногу увек стоји полуисцепана картонска кутија, чије је дно попуњено десетодинаркама, двадесетодинаркама и понеком новчаницом од педесет динара.
Чини ми се да никада нисам видела очи чистије од његових. Зелени, нежни плодови трешње који клизе по бистој изворској води. Зелени и тужни.
Сиромах богатог и сјајног осмеха,осмеха који клизи по избораном, благом лицу.
Некада давно имао је два срца. Њима је извлачио снагу из фруле. Свако место на којем би застао и засвирао, постајало би тако мирисно да су звезде падале са неба и тумарале шумама које су играле и певале од лепоте и радости.
Једнога дана, сасвим неочекивано, у по свирања, фрула проговори :
Кажи драгичка, господару !
Драгичка !
Нећу више да те служим !
Зашто ?
Зато !
Зашто зато ?
Зато што ме користис у маркетинске сврхе ! Ти згрћеш паре, а ја довека свирам…
Али, ја сам сиромах. Морам од нечега живети.
Шта ! ? Ти си, као, равнодушни сањар, па си наш*о преко моје грбаче да сањариш. А ? Ако си ти допустио да се други тобом окористе, ја не желим да ти то исто урадиш са мном. То не може тако ! Ја ти кажем !
Сиромах се само благо насмеја, помилова своју побеснелу фрулу и рече : “
Добро вече ! “
Поново !
Сиромах се само благо насмеја, помилова своју побеснелу фрулу и упита :
Како да ти платим ?
У кешу !
Али, ја немам пара.
Нема, онда, ни музике ! Кол*ко пара, тол*ко музике ! И тачка !
Ево ти једно моје срце.
Фрула пружи руку и узе му срце. Срце се насмеја од срца што је поклоњено и што се фрула у истом трену претворила у нежну и осећајну жену.
Није то баш тако било, него овако :
Фрула је остала фрула, али сада, некако милија. Не Милија као властито име, него дража.
Али, не лези враже ! У истом тренутку кад је фрула стављала срце у своје рупе, небо је посивело. Из њега су галопирали и њиштали густи снег и олујни ветар. Тек што су сиромах и фрула погледали ка небу, нашли су се у рукама грабежљиваца. У трен ока прелетели су градове, села, реке, језера, мора, планине и насли се испред једног чардака, обученог у бело рухо. Кад су их бацили на земљу, чуо се тресак толико јак да је испод беле површине открио увелу траву. (више…)