KOMENTAR: Šamar
U Tehničkoj školi u Mladenovcu učenik je prošle nedelje ošamario profesorku, ali neće trpeti nikakve posledice u školskom sistemu
U Tehničkoj školi u Mladenovcu učenik je prošle nedelje ošamario profesorku, ali neće trpeti nikakve posledice u školskom sistemu. Otac ga je ispisao, pa kad nema učenika, nema ni disciplinskog postupka. Može slobodno da traži novu školu.
Istog dana, u 14. gimnaziji u Beogradu jedan drugi profesor dobio je otkaz, jer je udarajući knjigom o klupu, navodno, udario i jednu učenicu. Nastavnik je suspendovan, pa osuđen, pa ostao bez licence i šanse da kao diplomirani profesor srpskog jezika ikada više nađe posao u struci. Optužile su ga učenica i njena najbolja drugarica, a niko drugi u celom razredu nije mogao da potvrdi da je knjiga, kojom je nastavnik lupio o sto da probudi učenice koje su na času spavale, zaista i dodirnula glavu jedne od njih.
Učenici su naučili svoja „prava“, pa samo pljušte prijave protiv nastavnika – ako nisu zadovoljni ocenom, ako ih neko popreko pogleda, ako im se ne dopada ton, ako su odgovarali kad nisu bili raspoloženi… U sve popustljivijoj atmosferi, u kojoj su pravila igre uvek na strani učenika, nastavnici sve više posustaju. Ne želeći „saslušanja“, suočavanja i mučne procese pred inspekcijom, odustaju od kazni, ne zaključuju jedinice ni kad su zaslužene.
Pre samo nekoliko decenija prosvetni sistem borio se da učitelje odvikne od ćuški i povlačenja za uvo. Danas su se uloge okrenule – đaci su nasilnici, a nastavnici žrtve. Samo su metode brutalnije.
Situacija u kojoj prosvetari ćute, poklanjaju ocene i plaše se svojih đaka i njihovih roditelja pravi je šamar srpskom školstvu, medveđa usluga deci koja bi na vreme morala da nauče i šta je odgovornost i šta je kazna. Zato se nasilje mora proterati hitno, ne molbom, nego zakonom
Piše Ivana Mićević
Izvor: Novosti
Odličan tekst. I ne samo ova dva primera, mada su oni glavni okidač za trenutne reakcije, već i sijaset njih koje su se dešavale unazad, a za koje nismo ni čuli. Nemali broj škola-direktora-nastavnika se našlo na sudu ili se provlači po medijima zbog nečega što je protumačeno kao nasilje. I bez ikakvog udubljivanja u ono što nastavnik ima da kaže, on je već osudjen, razapet, satanizovan. Jer „deca su nejaka, nezaštićena, imaju svoja prava, frontalni režanj još nije dovoljno razvijen…“ te mogu da izmaštaju da ste urlali na njih iako ste povisili ton posle 10 molbi i da pritom opišu svoje povredjeno psihičko stanje i etiketiranje u grupi, jer pobogu povisili ste ton pred svima samo samo zato što samo on priča na času. Uh, izvinite, ovo poslednje nije ni bitno za celu priču. To je ipak dete. A vi ste povisili ton. Ili lupili knjigom o sto…
Sve ovo deluje kao proizvoljna ocena. Nemamo ozbiljan uvid, nikakve statističke podatke o broju npr. prijava protiv nastavnika i tipovima postupaka prema tim prijavama i sl. Nastavnici u Srbiji već dugo ispoljavaju sindrom žrtve: oni su žrtve svojih đaka, roditelja tih đaka, svojih nadređenih, svog Ministarstva, sistema u celini. To je u osnovi lagodna pozicija, jer se od onog ko je slab i nemoćan malo očekuje. Dakle, za sve ove godine jedna tako mnogoljudna grupacija nije uspela ništa da uradi na poboljšanju sopstvenog položaja ili kvaliteta onoga čime se bavi – a to je obrazovanje. Neko sa strane bi pomislio da je u pitanju inercija i nezrelo neprihvatanje odgovornosti za sopstveni položaj za koji su krivi svi samo ne nastavnici.
Kroz celo svoje školovanje nalazila sam na svakakve nastavnike, profesore.. Takođe sam imala sreću da me odgaja i vaspitava sjajan nastavnik, koji je ujedno dobar predavač, a pre svega pedagog. Kao neko ko je sada već svoj čovek, roditelj, i pored odličnih predispozicija za ovaj posao, ni u ludilu ne bih radila u prosveti. Posao vaspitača, učitelja, nastavnika, profesora, je toliko u Srbiji toliko srozan, da je za divljenje svako ko u današnje vreme uspeva da ga obavlja na pravi način. Glavni krivac za sve je jedino sistem! Kao da neko planski urušava obrazovanje u Srbiji. Uvode se nove norme, novi načini, nova pravila,reforme, reforme, reforme, a rezultati su katastrofalni! Iza katedre možete pronaći gomilu ludaka, nezainteresovanih, sagorelih, nesposobnih i nažalost sagorelih.. Ko je to dozvolio? Ko vrši selekciju i zapošljava nekoga ko ne može ili ne želi da izvede stado na ispašu, a ne da učestvuje u vaspitanju i obrazovanju mladih naraštaja? Ko je dozvolio da se ti naraštaji busaju i na sav glas bruje o svojim pravima, a dozvoljava da zanemaruju svoje obaveze . Ko dozvoljava gomili prosvetara da se ponašaju kao najgore odeljenje problematične škole? Danas prosvetni radnik pre materije koju predaje mora da poznaje zakon do tančina kako ne bi napravio pogrešan korak zbog kog može da izgubi mogućnost da se ikada više bavi poslom za koji se školovao tolike godine , a onda pretrpi lakše ili teže telesne povrede, pa može da se slika sa sve Zakonom i službenim glasnikom. I šta je rezultat? Kolektivno zatupljenje.. Ovo što valja iza katedre, umire, sagoreva, odustaje. Ovo što valja ispred katedre verovatno neće ni pomisliti da kasnije pređe iza, a ostali odzvanjaju u svojoj otupelosti, ništa ih ne dotiče. A ako ih neko slučajno uzdrma postaju nasilni i vatreno brane svoja prava i svoje slobode. I ode sve u.. Honduras!
Slažem se sa komentarom “Gde ima volje“, tekst je napisan dosta neodređeno. Ima i dalje i dobre dece, vredne, i one loše, kao što je i uvek bilo, a gubi se ona sredina, koja prelazi u loše i to pre svega zalsugom očajnih profesora u osnovnim i srednjim školama, koji ne znaju ni srednjoškolsko gradivo. Ovo govorim kao asistent elektrotehničkog fakulteta. Tako da nisu oni samo žrtve, nije sve crno-belo. A i nasilja u srednjim školama je uvek bilo, samo sada se nastoji da se reguliše da to više profesori ne mogu da rade.
Slazem se dragi kolega ,da je sve vise ,,ocajnih“ profesora po skolama.Zasto vas to cudi?Pa ,naravno da niko ko ima bilo kakav kvalitet nece u prosvetu!Zar vam nije jasno?Ostavite se praznih prica o ,,ljubavi prema poslu“ …Svi mi od toga prevashodno izdrzavamo svoje porodice ,pa tek onda sve ostalo.A da za ponizavajucu platu trpe bahatu decu i njihove nadobudne roditelje ,da se pritom nikada i o nicemu ne pitaju , to oni koji bi u skolstvo doneli kvalitet – jednostavno nece!Svako ko ima bilo koju alternativu pobeci ce iz prosvete glavom bez obzira.A sto je najgore ,tek ce kvalitet da bude srozan.Jos uvek ima starijih generacija koje koliko – toliko drze neki nivo.Sta ce biti kada oni odu u penziju ,a zamene ih danasnji ucitelji i profesori ,osrednji djaci i studenti?Nekada su u prosvetu isli najbolji .Bilo bi zanimljivo analizirati kakvi ucenici danas upisuju ta zanimanja?Mislim da bi onda sve bilo jasno…
Dobar tekst. Prilično je tačno koliko i neprijatno objašnjenje laganog konstantnog pada kriterijuma ocenjivanja ali i nivoa nastave.
Može slobodno da ga upiše, ali druga škola nije dužna da ga primi bez obrazloženja zašto se prebacuju u drugu školu posle prvog tromesečja. Trebalo bi ga šetati iz škole u školu i da ga niko ne primi. Da vidim da li bi onda lupao šamare.
Kada neko nema karakter, nivo i pre svega autoritet a uz to ne želi da se „zameri“ moćnom roditelju od koga može imati samo koristi( skup poklon, veza u lok.samoupravi, čekanje bez reda itd.) onda nakon mnogo godina dolazimo u ovakvu situaciju. Problema ne bi bilo da to ne vide druga deca i roditelji ili da kao do sada okreću glavu jer realno u odeljenju nema više od 4-5 imućnih učenika-roditelja, međutim nepravda smeta, mnogo smeta i glas diže sirotinja koja ne želi da bar njihovoj deci neko „lomi kičmu“ još na početku, ako su već njima slomili.
Zato dragi prosvetari, problem sagledajte malo šire, nisu uvek samo i jedino drugi krivi dok u Vama nema trunke krivice i odgovornosti ! Ovo je tek mali deo objašnjenja i razloga zašto Vas ne poštuju, uostalom vi to najbolje znate, samo ne želite da priznate !
Zasto vi postovani roditelju mislite da su bahata deca samo ,,mocnih“ roditelja?Znate li koliko ima nevaspitane dece iz prosecnih ,radnickih porodica ,porodica gde su roditelji sa nekim problemom ( alkoholizam ,narkomanija …) Kazete ,da prisvetni radnici imaju od njih neke koristi? E bas vam hvala…Ne sumnjam da i toga ima ,ali verujem da vecina nas vise voli da nas niko ne pljuje ,samara i ponizava ,od bilo kakvih poklona i usluga.A da su nam ruke vezane ,i da nas niko nista ne pita – to stoji !
Ma kakve crne veze i pokloni, ovaj vaš komentar nema veze sa realnošću. Možda ste vi koristili svoju poziciju fa se dodvorite nekom nastavniku. Naše teško stečene diplome ne koštaju tako jeftino da bi smo ih prodavali za usluge roditelja. Ako znate slučaj prijavite inspekciji ili policiji. Mi nismo političari ni biznismeni. Dovoljna nam je pristojna plata i malo poštovanja.
Učenici koja je prepisivala na prošlom kontrolnom zapretila sam jedinicom, ali sam joj oprostila i bila „divna nastavnica“. Na narednom kontrolnom, u petak, naglas je rekla rešenje zadatka. Oduzela sam joj test 2 min. pre kraja časa, zapretila jedinicom (svesna da mi Pravilnik o ocenjivanju ne pruža tu mogućnost) i rekla da zove roditelje (jedino što mi je dopušteno) u ponedeljak, u vreme kada primam roditelje. Otac je u pratnji majke i sinčića došao odmah, izurlao se na mene na hodniku, izvređao me, rekao mi neverovatnu stvar: da je njegova ćerka divno dete i da nije njegova, nego moja odgovornost! U ponedeljak je umesto sa mnom razgovarao sa direktorom. Posledica: ni devojčica ni otac nisu tema; jedina tema sam ja, ja sam „rizična“, često „kliznem“; čitalo mi se šta sam kad rekla u odeljenju (npr. da mi je mala plata); sva moja odeljenja su anketirana. Čekam rasplet. Odeljenje je usmeno stalo na moju str. ali — loše su uradili kontrolni pa zebem da će se za loše ocene pravdati preko mojih leđa; inače me vole kao tolerantnu osobu sa kojom mogu da razgovaraju o svemu. U školi nema sindikata; poznata je po poznatim roditeljima kojima se direktor sa uspehom udvara. U školi vlada udbaška, denuncijantska atmosfera, uz lažnu predstavu o „elitnoj“ školi. Predajem srpski, doktorant sam, majka tri devojčice, 20 god. staža, od čega 9 u prosveti; ličnost sam sa reputacijom u gradu. Nije mi prvi put da sam u sl. situaciji. Pre nekoliko godina sam oduzela testove devojčicama koje su na školskom takmičenju prepisivale, što su i deca potvrdila. Roditelji, dva bračna para lekara i dve babe, od kojih jedna penzionisana fah-koleginica, tražili su u Školskoj upravi da mi se oduzme pravo na rad. U Š. upravi sam naišla na razumevanje i podršku. Direktor je zataškao sve tako što su učenice puštene na sledeći nivo takmičenja. Obećano izvinjenje od čuvenog lekara za prostačke psovke i uvrede nikad nisam dobila. Muka mi je od svega. Od sebe najviše. Proklinjem dan kad sam poželela da radim ovaj posao. Zahvaljujući ponekom izuzetnom đaku, ponekad uspem da se otrgnem ovom osećanju potrošenosti.
Potpuno Vas razumem. Neka Vam je Bog u pomoći. Nedavno je sličan eksces bio i u našoj školi. Rasplet – RAZOČARAVAJUĆI.
Muka mi je od direktora, ministara, nekolegijalnih kolega i razmaženih mama i tata. Oni pošteni ćute, jer nažalost uglavnom nemaju zaleđinu i ne žele da ostanu bez posla, pa im je lakše da prećute.
Ono od čega mi je najviše muka je što mi ne daju da radim svoj posao, jer uvek neko sa strane bolje zna šta je rađeno na času od nastavnika koji hoće da pruži znanje i da to isto traži od učenika.
Kakva država takvi roditelji, kakvi roditelji takva deca, a i profesori su nečiji roditelji. Sramota me gde živim!