Динг-динг!
Динг-динг!
Динг-динг!
Динг-динг!
Љубомир је сањао да му неко звони на врата, и кад је у сну кренуо да отвори, пробудио се.
„Ко је?“ упита га Драгана затворених очију.
„Ккк… како ко је? Ја сам сањао да неко звони, како си ти чула мој сан?“
„Ма, то ти вајбер зврцка већ ко зна колико, не могу да заспим! Где ти је телефон?“
„Какав вајбер? Шта причаш?“
Динг-динг!
Динг-динг!
Динг-динг!
„Ију!“ Љубомир одскочи из кревета и оде до ормарића на којем је стајао његов мобилни. Повремено се палила љубичаста лампица. На телефону је прочитао да је тачно поноћ.
„Господе Боже!“
Динг-динг!
Динг-динг!
Динг-динг!
„Ућути више!“ драо се Љубомир, неспретно цртајући прстом по екрану да би га откључао.
Динг-динг!
Динг-динг!
Јака светлост откључаног телефона обасја собу. Љубомир је ћутке гледао у свој апарат отворених уста.
„Ко смара у ова доба?“ упита Драгана.
„Мајко рођена! Вајбер група родитеља из Милошевог разреда. Па, ови људи стварно нису читави! Сто двадесет непрочитаних порука!“
„Јесам ти рекла да се одјавиш? Бар утишај тон, искључи нотификације!“ Драгана се окрете на страну и покри ноге јорганом.
„Па, све мислим рећи ће некад на групи нешто важно, али… Они нису нормални! Па, да ли је могуће??“
Љубомир је вукао прстом по екрану и читао бескрајну преписку родитеља. Сео је на ивицу кревета и у чуду гледао у телефон „Дакле, комуникација је почела у 23:42! Минина мама је питала да ли је неко успео да уради шести задатак из математике, и онда су почели да се преписују, слушај ово… Сергејев тата каже, ’Ја сам грађевински инжењер, и ево, цело вече решавам! Задатак је лоше постављен!’, онда се јави Ањина мама, каже, ’Ја сам решила’, онда пошаље слику решења, еј, фотографија свеске са урађеним задатком. Онда опет Сергејев тата каже, ’Није ти тачан трећи ред, и зато је цело решење погрешно. У резултатима је 2б+x2, а код тебе је 3б+x3’, и тако сад упада Богданов тата, па Рељин тата, па се скоро посвађају око задатка…“
Љубомир је убрзано превлачио прстом преко низа порука да би прескочио небитне. „Добро… На крају су решили задатак, ево Еленин тата је послао решење, сви су му се захвалили…. један, два, три… осам… девет… дванаесторо је написало ’Хвала!’… Онда је Сањина мама питала како треба да изгледа пројекат из биологије, и сликала је хамер на који је залепила слике деобе ћелија, и пита да ли је добро. Онда су сви кренули да сликају своје пројекте, и…“
„Добро… доста ми је… хоћу да спавам, устајем за шест сати!“ рече Драгана.
Динг-динг!
Динг-динг!
„Дај, више, искључи тон! Видиш да ће тако до ујутро!“
„Дакле, сад сви шаљу своје пројекте, и Бранков тата је питао ’Што се Милошев тата не јавља? Он је лекар, могао би да помогне свима око пројекта’, на то је Павлова мама рекла ’Он се никад не јавља, не знам зашто је уопште у групи!’, онда је Маријина мама рекла да је проверила, и да нисам видео поруке. Е, господе благи Боже! Онда су наставили да се докуцавају о пројекту из биологије“
„Лепо, сад кад буде проверила, стајаће да си видео! Боље да искључиш тон и дођеш да спаваш!“ љутила се Драгана.
„Па, нека пише! Нећу да учествујем у овоме!“
Динг-динг!
“Каже Маријина мама ’Вероватно је на дежурству!’
Љубомир је решио да пошаље стикер са подигнутим палцем, као знак потврде да је у болници. Знао је да има тај стикер, само је требало да га нађе.
„Хоћеш ли лећи више? Ако ти нећеш да спаваш пусти бар мене!“ Драгана је била очајна.
„Ево, само да одговорим, и ставим у подешавањима да ми више не стижу обавештења!“
Где је онај палац? размишљао је Љубомир. У групама стикера тражио је прави, листао је по групама мачића, керова, и коначно је наишао на групу која му је била потребна, и грешком, уместо палца, притиснуо стикер са подигнутим средњим прстом. Анимирани стикер се појавио на групи родитеља – средњи прст је искакао као на федеру. Љубомир је испустио телефон у шоку.
„Ијао! Ијао! Ијаоооо!“
„Шта је сад??“ Драгана је бесно села у кревету и открила се. „Сад си ме расанио, нећу моћи да заспим два сата!“
„Послао сам им средњи прст!“
„Молим??“
Љубомир је подигао телефон са пода и дао га Драгани. „Погледај! Шта да радим сад?“
„Ијао… Чекај да пробам да обришем!“ Драгана је притискала стикер који је њен муж послао на групу, али опција брисања за целу групу није постојала. Уместо да га обрише, она га је послала поново. И још једном. И још једном!
„Љубомире… ја сам им послала још три! Склони овај глупи телефон од мене!“
„Три??? Па, јеси ли нормална? Па, шта ћемо да радимо?“
Динг-динг!
Динг-динг!
Динг-динг!
„Ја не смем да погледам!“ рече Љубомир.
„Само искључи тон! Молим те! Ја нећу више да га пипнем!“ Драгани је срце тукло, осетила је језу по целом телу.
Неколико минута су ћутали и чекали да се деси неко чудо. Ни Драгана ни Љубомир нису имали храбрости да погледају телефон.
После неколико минута, схватили су да порука више нема.
Љубомир је бојажљиво погледао екран. „Искључили су ме из групе! Ацина мама је администратор, и рекла је да ће ме искључити.“
Драгана га је загрлила. „Браво! Само, ипак искључи тон на вајберу! Сад ће те цимати на приватне поруке ови који не смеју да се супротставе на групи.“
„Хоћу… Шта ћу кад сретнем ове људе?? Шта да им кажем??“ секирао се Љубомир.
„Мислићу о томе сутра. Лаку ноћ!“
„Лаку ноћ“
Аутор: Маја Бугарчић