Počeću u duhu geštalta. Šta, sada i ovde, radim? Pišem. Kako se osećam? Tužna sam i ljuta. O čemu razmišljam? O ulozi nas, psihologa, u prosveti.
Radim posao psihologa u osnovnoj školi sa blizu 800 učenika, gotovo 27 godina. Poslednjih nekoliko godina, ono što smatram ciljem svog rada – prevenciju problema učenika, pomoć u rešavanju kriza kroz koje prolaze, podršku razvoju ličnosti učenika, psihološku edukaciju nastavnika i roditelja, doprinos pozitivnoj klimi u školi – ostaje na marginama, ostavljajući nezadovoljstvo i teret nezavršenog posla.
Održite sastanak, napravite zapisnik, potpišite, obavezno zavedite… Napravite plan, predajte izveštaj – u digitalnoj formi pošaljite, a treba i da se odštampa… Rok je sutra (ili danas, ili je već prošao, hitno je)… Mora da „prođe“ kroz Savet roditelja, Učenički parlament, Školski odbor… Od ove godine imamo još jedan tim… Mora da postoji i poseban plan… Mora da se napiše plan zaštite… Izveštaj o pojačanom vaspitnom radu… Evaluacije… Praćenje društveno-korisnog rada… Akcioni plan… seminari, vebinari, stručna uputstva – najčešće, po ko zna koji put ponovljeno ono što već znamo i radimo, eventualno terminima koji valjda treba da stvore iluziju novih saznanja i promena. Sa sastanka na sastanak, od tima do tima…
Kao i pedagog, tako i učitelji, nastavnici. Užurbani, namršteni, nervozni, umorni… oni koji u učionicu treba da uđu sa osmehom i da se potpuno posvete deci. Deca rastu između naših planiranja i izveštavanja; deca, među kojima su i ona koja se jedino tu, u školi, druže i uče. Govorimo o značaju zajedništva i osećanju pripadnosti, a rad u školi iscepkan je na bezbroj timova koji nisu doneli ništa bolje.
Razgovara se o vaspitnoj ulozi škole, isticanju vrednosti i vrlina, kako bi se deca „odmakla“ od stalnog razgovora o nasilju. Savetuju nama, a mi savetujemo roditeljima, nastavnicima i učenicima da se vratimo neposrednoj i otvorenoj komunikaciji, da gradimo dobre međuljudske odnose, da pokušamo da zajedno prevaziđemo probleme koji su nastali ili su se pojačali distancom i intenzivnim korišćenjem mobilnih telefona tokom pandemije.
S druge strane (a u stvari, sa iste strane – one „iznad“) od nas se očekuje da, uz sve nametnute i samo delom pomenute administrativne poslove, pristupamo i platformi „Čuvam te“ i trošimo silno vreme i energiju na prijave i dokumentovanje slučajeva nasilja. Roditelji se podstiču da prijavljuju nasilje preko platforme. Zašto bi dolazili u školu i razgovarali?
Osmišljen je, od strane psihologa, lep program za učenike „Vrednosti i vrline kao životni kompas“. Možda bi – čak i u okruženju u kojem su deca izložena (naročito preko medija) nasilju svih vrsta i stalnoj priči o nasilju, pesmama čiji tekstovi na najeksplicitniji način veličaju kriminal, narkomaniju, alkoholizam i naročito novac kao vrhunsku vrednost – ovaj program bio koristan. Ali, on nije namenjen svima, već samo onima koji se opredele baš za ovu slobodnu nastavnu aktivnost. Slutim da će, s obzirom na to da je tek sada ponuđen učenicima (koji su se ranije već opredelili za aktivnosti koje ih interesuju), taj broj biti mali i da će to biti učenici koji su već usmereni na poštovanje i čuvanje vrednosti i vrlina. Izgleda da je bilo važno da se učenici anketiraju, da se to „odradi“.
Toliko o tome da se nešto u prosveti od ove školske godine promenilo. Nije (bar ne na bolje). Učitelji i nastavnici koji vole svoj posao žele da ih puste da taj posao rade. Učenici kucaju na moja vrata i na vrata pedagoga. Tužno je što se izvinjavaju jer nas „prekidaju u poslu“ i kada smo same, pred računarom i okružene papirima. NAŠ POSAO JE, DECO, DA RAZGOVARAMO SA VAMA… To pomislimo, zakažemo razgovor, ali često nešto drugo, a ne oni, postane prvo. A za to vreme, problemi se komplikuju, gomilaju i ponekad rezultiraju nasiljem koje se, navodno, svi trudimo da sprečimo.
Posvetiti vreme učenicima – saslušati, razumeti, pomoći ili bar utešiti… Ili posvetiti vreme „sprovođenju strateških odluka Ministarstva u ustanovi“, kako piše u jednoj odredbi ZOSOV-a… Slepim slušanjem svakog naloga, a mnogi su bespotrebni i besmisleni, sami doprinosimo urušavanju prosvete, a i sopstvenog mentalnog zdravlja. Nemamo vremena za formalnosti i besmislice i nema nas dovoljno.
Dok ovo pišem, nekim našim učenicima, njihovim roditeljima i nastavnicima treba savet, ohrabrenje i pomoć psihologa. Sada i ovde.
Ako prosvetne vlasti zaista žele bolje stanje u školama, ako deci ne žele kobajagi, već stvarno da pomognu, neka rasterete i motivišu učenike i njihove nastavnike.
Vidim umorne i razdražljive osnovce koji moraju na sedmi čas nekog izbornog predmeta ili slobodne nastavne aktivnosti (za koju su, iako se pominje sloboda i izbor, morali da se opredele, ponekad uz „usmeravanje“ šta bi bilo najbolje izabrati, jer nekim nastavnicima nedostaju časovi do punog fonda); nervozne i bezvoljne nastavnike kojima je nametnuto da još nešto predaju i da rade u više škola; planove šta uraditi na časovima odeljenjskog starešine koji ostaju na papiru, jer za ove časove u sedmom i osmom razredu nema mesta u rasporedu časova.
Šta uraditi?
Smanjenje broja časova na dnevnom nivou donelo bi bolju koncentraciju i veću motivaciju učenika i nastavnika, a i više zajedničkog vremena za decu i roditelje. Čas odeljenjske zajednice, koji je iz nekog razloga postao čas odeljenjskog starešine (otkad je starešina važniji od zajednice?), bio bi u rasporedu časova, a po programu „Vrednosti i vrline kao životni kompas“ na ovim časovima mogli bi da rade svi učenici starijih razreda. Problem manjeg fonda časova nastavnika bio bi rešen smanjenjem broja učenika u odeljenjima na optimalnih 20 do 25, a rad u ovakvim odeljenjima svakako bi uticao na smanjenje disciplinskih i drugih problema.
Kada je u pitanju rad psihologa u školi, podržavam predlog (o kojem je pre par godina bilo reči) da više ne budemo stručni saradnici-psiholozi, već školski savetnici. Smatram da je to bliže našoj ulozi i da nam status saradnika u ustanovi samo odmaže. Druga stvar koju treba uraditi jeste zapošljavanje više psihologa, posebno u osnovnim školama. One su obavezne, njima su obuhvaćena sva deca, čitave generacije. Tu su brojni problemi sa kojima se učenici suočavaju, ali tu je i šansa da se prevencijom i blagovremenim intervencijama uradi nešto za očuvanje i unapređivanje njihovog mentalnog zdravlja.
Autor: Katarina Ilić Gomilanović, Stručni saradnik – psiholog, OŠ “Bata Bulić” Petrovac na Mlavi
Tekst objavljen u Psihološkim novinama, Listu Društva psihologa Srbije