Kada su u pitanju kućne obaveze, žene obavljaju daleko više kognitivnog i emocionalnog rada od muškaraca. Zašto je to tako i da li možemo nešto da uradimo povodom toga?
Mame organizuju termine za druženja, zakazuju lekarske preglede, smišljaju kako da „podmetnu“ povrće za večeru i da uvek kupe dovoljno namirnica. Mame brinu da li je sin krenuo na vreme za školu, da li ćerki treba kupiti nove cipele i kada da se zameni stara mašina za pranje veša.
Sami po sebi ovi zadaci deluju malo, ali se oni neprestano umnožavaju. Ako pitate parove s decom koji će se partner najverovatnije nositi sa ovim obavezama, verovatno bi većina ponudila isti odgovor: majka.
Brojne studije pokazuju da žene i dalje obavljaju najveći deo kućnih poslova i brige o deci. Mnogi parovi imaju za cilj da podele svoje obaveze 50:50, ali iz različitih strukturalnih i socio-ekonomskih razloga, na kraju dodeljuju zadatke prema tipično rodnim linijama. Čak i kod parova koji misle da su postigli jednaku podelu rada, neki skriveni oblici brige uglavnom padnu na ženu.
U stvari, sve veći broj istraživanja ukazuje na to da žene obavljaju mnogo više kognitivnog i emocionalnog rada u pogledu obaveza u domaćinstvu od muškaraca. Da li je rodna ravnopravnost zastala ili ide unazad, uprkos tome što se o njoj raspravlja više nego ikad?
Ako pokušamo da uhvatimo širu sliku i bolje razumemo ovaj „rad iza kulisa“, to bi moglo da pomogne parovima da ravnomernije preraspodele posao. Iako u početku može biti teško, ovo u velikoj meri može da pomogne majkama da olakšaju teret koji nose.
Nevidljiv rad bez granica
Stručnjaci kažu da ovaj skriveni rad dolazi u tri kategorije koje se preklapaju. Postoji kognitivni rad – razmišljanje o svim praktičnim elementima obaveza u domaćinstvu, uključujući organizovanje sastanaka, kupovinu i planiranje aktivnosti. Zatim postoji emocionalni rad, koji održava emocije porodice, smirivanje stvari ako se deca neprimereno ponašaju ili brinu oko toga kako će se snaći u školi. Treće, mentalno opterećenje je presek prethodna dva: priprema, organizovanje i predviđanje svega, emocionalnog i praktičnog, što treba da se uradi da bi život tekao.
Ovaj skriveni rad je teško izmeriti, jer je nevidljiv i obavlja se interno, što otežava saznanje gde počinje i gde se završava. Godine 2019. Alison Daminger, doktorant sociologije i socijalne politike na Univerzitetu Harvard, otkrila je da, iako je većina učesnika u njenoj studiji o kognitivnom radu u domaćinstvu shvatila da žene rade lavovski udeo, ovo još uvek nije „normalizovan oblik rada“ . U studiji na 35 parova, otkrila je da muškarci spominju svoje žene koristeći izraze kao što su „menadžer projekta“ ili su rekli da „više i bolje prate stvari“.
Vođenje domaćinstva i četiri faze mentalnog rada
U stvari, Daminger je identifikovala četiri jasne faze mentalnog rada u vezi sa obavezama u domaćinstvu: predviđanje potreba, identifikacija opcija, odlučivanje između opcija i zatim praćenje rezultata. Majke su učinile više u sve četiri faze, pokazalo je njeno istraživanje, dok su roditelji često zajedno donosili odluke, majke su više očekivale, planirale i istraživale. Drugim rečima, očevi su bili informisani kada je reč o odlukama, ali su majke uložile trud oko njih.
Ovaj skriveni rad ima različite uticaje. Znamo, primera radi, da žene češće nego muškarci brinu o dečjoj nezi čak i kada nisu sa svojom decom. Takođe izaziva dodatni stres, jer je uvek prisutan – čak i kada bi trebalo da se koncentrišete na druge stvari.
„Mentalno opterećenje je ta nit koja uvodi porodicu u vaš radni život“, kaže Lea Rupanner, vanredni profesor sociologije na Univerzitetu u Melburnu i autor knjige „Motherlands“.
To je stalna briga o tome da li radimo dovoljno i kakav će uticaj naše roditeljstvo imati na budućnost našeg deteta.
„Uvek pokušavate da ublažite budući rizik.“
Majke – čuvari kapije porodičnog doma
Jedna stvar koja je zbunila Daminger je da ova nejednaka raspodela mentalnog rada nije izazvala mnogo sukoba među njenim učesnicima. Da bi razumela zašto, sprovela je naknadnu studiju godinu dana kasnije koja je pokazala da su parovi objasnili neka od ovih rodno zasnovanih ponašanja. I muškarci i žene su sugerisali da je do nejednake podele mentalnog rada došlo zbog toga što je jedan partner radio duže, ili su izjavili da su žene „zbog svog temperamenta zainteresovane da budu organizovane“ – da su jednostavno bile dobre u planiranju unapred.
Dok su roditelji često zajedno donosili odluke, majke su više očekivale, planirale i istraživale
Kako su deo istraživanja bili visoko obrazovani učesnici koji su pristali da učestvuju, možda nisu u potpunosti reprezentativni, ali ipak je dobijen zanimljiv uvid u zabludu koju su druge studije razotkrile – žene prirodno nisu bolje u planiranju, organizaciji ili obavljanju više zadataka, već od njih se samo očekuje da to rade više i da na kraju postanu bolje u tome.
Ipak, postoje i drugi strukturalni razlozi zbog kojih žene nastavljaju da preuzimaju veći deo mentalnog opterećenja. Žene često pronalaze način da rade fleksibilno, dok se muški poslovi smatraju rigidnijim, a njihove karijere tradicionalno linearnije. To znači da su žene dostupnije za brigu o deci, rade više po tom pitanju – i kao rezultat moraju više da razmišljaju o tome. Još snažnije, rodna očekivanja koja počinju od rođenja mogu objasniti zašto su ideje o tome ko obavlja kućne poslove i brigu o deci toliko ukorenjene. Poznato je da ćerke rade više kućnih poslova nego sinovi, na primer.
Ideali majčinstva
Ideali majčinstva takođe imaju udela u ovoj jednačini. Primera radi, dom se često posmatra kao ženino polje delovanja. Znamo da se žene strože ocenjuju po urednosti nego muškarci. Pošto se žene više procenjuju na osnovu načina na koji vode domaćinstvo, od suštinskog je značaja da pokažu „materinsko čuvanje kapije/vrata“. To znači da majke preuzimaju zadatke brige o deci koji se mogu podeliti, kao što je pisanje planova obroka ili biranje odeće, suptilno signalizirajući da je to posao majke.
Ako tata „loše“ obuče dete, onda je to smešno, ali kada majke urade nešto pogrešno, onda se odmah razmišlja o tome kako su loše i da se ne snalaze najbolje u majčinstvu.
Koji su to uticaji kod kuće i na poslu zbog kog žena nosi skriveni teret?
Činjenica da majke na kraju preuzimaju ovo mentalno opterećenje ima posledice. Majke su pod stresom, umornije i manje srećne od očeva, koji su srećniji tokom čuvanja dece, pokazuju istraživanja, delom i zbog toga što češće rade zabavne, rekreativne aktivnosti. Jedna švedska studija je pokazala da kada su žene mislile da je distribucija očiglednijih kućnih poslova nepravedna i da se percepcije doprinosa svakog partnera razlikuju, to je dovelo do problema u braku i povećalo verovatnoću razlaza.
Rizik je i iscrpljenost za majke. Premda bi mogle da zatraže pomoć, ako moraju iznova i iznova da ponavljaju, to može biti mučno i uticati na partnerski odnos. Štaviše, ako su žene preopterećene kod kuće, to znači da mnoge osećaju da ne mogu fizički ili mentalno da ulože u prekovremeni radi (koji mnoga radna mesta zahtevaju), zbog čega nastavlja da raste razlika u platama za muškarce i žene.
Mame, pričajte više, radite manje
Jasno je da većina muškaraca želi da se više uključi u živote svoje dece. Važno je da parovi otvoreno razgovaraju o tome ko šta radi, od početka do kraja – ako je jedan roditelj već isplanirao i organizovao neku aktivnost, onda nije dobro da drugi odvede decu na igralište, na primer.
Da bismo negovali nove navike koje će nam pomoći da podelimo teret, moramo nevidljivo učiniti vidljivijim. Svest o tome je dobar prvi korak. Ako jasno navedemo koliko je planiranje uključeno u svaki aspekt brige o deci i obavljanje kućnih poslova, postaće očigledno koliko skrivenog posla radimo.
Na društvenom nivou takođe moramo da preformulišemo neka veoma duboko ukorenjena uverenja o tome šta je uloga muškarca ili žene. Politika bi takođe mogla da pomogne – istraživanja pokazuju da muškarci koji uzimaju porodiljsko odsustvo kasnije više brinu o deci.
Ali u nedostatku politike, možda je najbolji način da žene smanje mentalno opterećenje – da rade manje. Ako majka prestane da razmišlja o tome šta treba da se uradi, a otac ne predviđa ove potrebe, to u početku može izazvati stres ili osudu – ali to bi moglo da bude ujedno i lekcija za ubuduće. Očevi će se setiti negativnih posledica jer su zaboravili nešto da urade, pa će se postarati da sledeći put to promene.
Vremenom, ako radimo manje, to bi moglo da poveća uključenost našeg partnera. Zauzvrat, ostaje nam više mentalne energije da se fokusiramo na sebe. U početku bismo mogli biti osuđeni zbog toga, ali bi to kasnije moglo dovesti do veće sreće. Na kraju krajeva, svi učimo iz rada.
