Магла је до прозора. Изгледа као да смо сами на свету. Не укључујемо светло. Једина светлост је свећа. Пијемо кафу и плашимо се да проговоримо. Само на славско јутро тишину можеш пипнути. Нема времена које пролази, нема људи, имена, путева. Нема ничега. Само нас двоје ћутимо заједно.
Ускоро ће из собе, боса и чупава, изаћи унука. Чуће се трупкање, провириће иза зида и потрчати у крило. Остаћемо да седимо загрљене. Још мало, само још мало, јер јој мирише коса и не могу да замислим ни једно друго место боље од овог.
Јуче смо млеле жито и зрнца су падала свуда. Смејале смо се, чистиле, па се нервирале. Онда је она заронила руке у смесу, мешала и месила, лизала прстиће. Затим је жито било на тањиру. Прекривале смо га прах шећером и дувале једна другој у лице. Затим смо јеле папак, биле мусаве и масне. Увече смо месиле славски колач, правиле фигурице, по једну за сваког од нас. Ређала их је и вирила у рерну. Колач је растао и руменео. Било је топло и уморно.
Сада смо поносне домаћице. Обилазимо фрижидере, подижемо салвете. Хвалимо саме себе.
Идемо по одело, припасујем јој белу уштиркану кецељицу, као што сам је на исти начин припасивала и њеној мајци, па се смејала док истура чипкани џеп према гостима, радује се парицама или се разочара када неко не разуме поруку. Сада се време спојило. Не желим да се вратим у прошлост. Добро ми је ово. Не постоје године, небитан је пут, већ овај тренутак. Сада имам две љубави више. Догодине ће четири руке бити у вангли са житом.
Стајем у крај собе и гледам све још једном. Ускоро ће зазвецкати тањири. Почеће гужва. Бришем рукавом сузу због оних који неће доћи, остаје траг, па га заврћем да се не види, али кошуљу нећу мењати. Носићу их иза манжетне. Опет ће бити са мном.
Качим косу и стајем пред огледало да се вратим себи. Данас је слава. Доћи ће сви моји људи. Ово није само ручак, већ трајање, непрекидно постојање у времену и сећању. Све је добро. Мирише босиљак и тамјан. Унука ме хвата за руку и каже: лепа си. Неко звони. Погађамо ко је. Смејемо се и отварамо врата. Представа почиње, радња траје и никада се неће завршити.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца