„Смирите то дете!“

фебруар 27, 2017

Шта год да се деси детету, мама је одговорна. Мама је та која одлучује када ће дете јести, када спавати, када ће ићи код лекара и све остало. Дете, нарочито новорођенче је потпуно немоћно и зависно од мајке.
Када сам изашла из породилишта осећала сам се уплашено и збуњено. Требао ми је неко да ми каже: „сад га подој“, „сад га пресвуци“. Неке маме имају таквог „водича“ – своју мајку или свекрву, али знам доста жена које су, као и ја саме.

Стицајем, несрећних, околности деветог дана смо Јуниор и ја остали у дечијој болници, због упале пупка. Три дана и три ноћи непрекидно сам плакала. Кривила сам себе због упале. Мислила сам да сам најлошија мајка, када сам дозволила тако нешто. Толико сам била сломљена да сам имала све мање млека, па сам почела да дете храним адаптираним. То је за мене био потпуни пораз.
Да зло буде веће на нашем одељењу је била једна медицинска сестра коју Јуниор очигледно није „волео“. У њеној смени дете је толико плакало да нисам знала шта да радим. Уместо да ми помогне, она ми је стално говорила: „смирите то дете!“, „дете треба уоброчити!“, „дајте га овамо, кад ви не знате, ја ћу га смирити!“. Као прво, дете има десет дана и немогуће га је уоброчити. Још увек и он и ја учимо (да дојим и да сиса)! Као друго, од стреса губим млеко. Као треће не могу да седим, тек сам порођена, па дете дојим стојећи. Као четврто по цео дан морам да стојим јер за мајку у боници нема кревет, а ја не могу да седим. Спавамо, ако се то уопште може назвати спавањем, од 22х до 5 х и то по нас две или три на креветима за камповање. Таман када се опустимо (јер у таквим условима нема спавања) медицинске сестре дођу да деци дају терапију и онда настане општа вриска ( јер по неки лек, дат директно у вену на брзину, толико пече да деца вриште). И као пето она га је смиривала тако што му је стављала чепић против болова – мада дете није имало грчеве и тај га чепић није смиривао. Смиривао се када она оде кући. Мислила сам да ћу полудети.
Трећег дана, не знам шта се десило, али се нешто очигледно десило (квантни скок, рецимо). Нисам више плакала. Схватила сам да је дете моје! Дете је само моја брига. Имам право да потпишем и одведем дете кући. Шта год да се деси ја сам одговорна. Непријатност, јер ми дете плаче, више нисам осећала. И друга деца су плакала, па се ја нисам бунила. Нико до њих (сем једне дивне жене, мајке) није хтео да ми помогне, није ни морао, али је било оних које су подбадале, саветовале, паметовале, лупетале. Тог трећег дана сам одлучила да се само ја питам и само ја одлучујем о мом детету. Тог дана сам одлучила да ћу дојити. Тог дана сам их све отерала у три лепе и смогла снаге да седнем. Тог дана сам обновила везу са својим дететом, коју сам од туге, гриже савести, стртеса, беспомоћности почела да губим. Тог дана сам схватила да сам потребна свом детету и да ничији савет више никада нећу слушати. Мајка има чуло за своје дете, и само она може да осети потребе свог детета. Дете има чуло да осети своју мајку. То је тај танани механизам, који нам је природа дала. Не дозвољавам никоме да ми каже „зашто дете нема рукавице?“, „обуци га хладно му је“ или нешто треће – ја сам му мајка, ја сам одговорна. Ви родите себи па га облачите, храните, брините! Ово је моје и само моје дете!
 
Извор: Дрмама

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама