Зашто су дијагнозе поремећаја пажње и хиперактивности данас вишеструко присутније него пре 20 или више година. Јесу ли се променила деца, наша перцепција или дијагностички критеријуми?
У емисији Жена за сва времена говорила је педагог Снежана Голић која каже да разлику између несташног детета и оног које има АДХД можемо уочити по томе што је дете које има АДХД оно које једноставно не може да се умири, коме тело не мирује иако би оно само то можда желело. Али упозорава да дијагнозу може дати само стручњак, односно психијатар.
Такође, тврди да систем који имамо данас није прилагођен деци, већ да је он, хтели ми то да признамо, много строжи него што је био док је она сама одрастала.
”Хтели ми то да признамо или не, није тачно да је у школи данас блаже. То што се сад уписује у дневнике, никада се није уписивало. То су наставници решавали, а не уписивали у дневнике.” – истиче Снежана Голић.
С овим се слаже и психолог Снежана Анђелић.
„Ми смо направили поље за дијагнозе. Зашто? Зато што смо направили систем у коме већина деце неће добро функционисати. Ево ја сам прва која не би могла да функционише у таквом систему. Не могу никог, па ни себе да слушам пола сата, а камо ли неког другог како прича, прича… Нема интерактивне наставе, нема могућности померања и шетње у простору. Нема радионичарског рада, нема креативности… Па сви ћемо имати дијагнозе кад седимо на таквим часовима.” – каже Анђелић.
Додаје да деца у оваквом школском систему губе креативност јер је креативност, заправо, слобода. А ако им оспоримо сваку слободу, убили смо им креативност.
”Друго, деца која су иоле интелигентнија она ће бити захтевнија. И ми ћемо њих одмах да дијагностикујемо или са хиперактивношћу или поремећајем пажње или ће добити етикету да је неваспитано. Крајње је време да направимо реформу образовања која ће бити у складу са потребама деце.” – истиће психолог Снежана Анђелић.
Селена Трифуновић, музикотерапеут, која ради у Белгији са децом која имају неку од ових дијагноза каже да је тачно да наш систем треба мењати, али да при угледању на запад треба пазити да не пређемо границу која је, како каже, можда већ одвела децу у неку другу крајност у тим развијенијим земљама.
”Управо због тих проблема са пажњом о којима говоримо, деца у Белгији имају јога лопте на којима седе како би могли да скакућу ако им је то потребно. Затим на ивицама стола имају гумене заштите да могу да ударају ногама, ту су им и некакве лоптице за смиривање, као и слушалице, за случај да их ометају звуци из окружења. Треба ипак бити пажљив да се не претера ни у креирању тог окружења које ће пратити дете.” – истиче она додајући да она, као васпитач, не може да каже да неко дете не треба да седи на јога лопти већ да тај импулс које оно има треба да се усмери на другачији начин.
”То је врло танка нит, где морате бити врло пажљиви” – каже Трифуновић.
Говорећи о утицају који родитељ има на дете, без обзира на то да ли је оно уредног развоја, Анђелић каже:
”Моје искуство је да су најгора деца савршених родитеља. Верујте ми. То су најозбиљнији проблеми такве деце где је све по протоколу, све на време, све се зна. Деци је потребно да виде да и ми родитељи грешимо. И онда даје себи дозволу да и они то смеју. Кад виде да није све савршено, али да се трудимо да живимо један ѕдрав живот колико је то могуће и да смо опуштени у томе.” – рекла је Снежана Анђелић.