Zašto su dijagnoze poremećaja pažnje i hiperaktivnosti danas višestruko prisutnije nego pre 20 ili više godina. Jesu li se promenila deca, naša percepcija ili dijagnostički kriterijumi?
U emisiji Žena za sva vremena govorila je pedagog Snežana Golić koja kaže da razliku između nestašnog deteta i onog koje ima ADHD možemo uočiti po tome što je dete koje ima ADHD ono koje jednostavno ne može da se umiri, kome telo ne miruje iako bi ono samo to možda želelo. Ali upozorava da dijagnozu može dati samo stručnjak, odnosno psihijatar.
Takođe, tvrdi da sistem koji imamo danas nije prilagođen deci, već da je on, hteli mi to da priznamo, mnogo stroži nego što je bio dok je ona sama odrastala.
”Hteli mi to da priznamo ili ne, nije tačno da je u školi danas blaže. To što se sad upisuje u dnevnike, nikada se nije upisivalo. To su nastavnici rešavali, a ne upisivali u dnevnike.” – ističe Snežana Golić.
S ovim se slaže i psiholog Snežana Anđelić.
„Mi smo napravili polje za dijagnoze. Zašto? Zato što smo napravili sistem u kome većina dece neće dobro funkcionisati. Evo ja sam prva koja ne bi mogla da funkcioniše u takvom sistemu. Ne mogu nikog, pa ni sebe da slušam pola sata, a kamo li nekog drugog kako priča, priča… Nema interaktivne nastave, nema mogućnosti pomeranja i šetnje u prostoru. Nema radioničarskog rada, nema kreativnosti… Pa svi ćemo imati dijagnoze kad sedimo na takvim časovima.” – kaže Anđelić.
Dodaje da deca u ovakvom školskom sistemu gube kreativnost jer je kreativnost, zapravo, sloboda. A ako im osporimo svaku slobodu, ubili smo im kreativnost.
”Drugo, deca koja su iole inteligentnija ona će biti zahtevnija. I mi ćemo njih odmah da dijagnostikujemo ili sa hiperaktivnošću ili poremećajem pažnje ili će dobiti etiketu da je nevaspitano. Krajnje je vreme da napravimo reformu obrazovanja koja će biti u skladu sa potrebama dece.” – istiće psiholog Snežana Anđelić.
Selena Trifunović, muzikoterapeut, koja radi u Belgiji sa decom koja imaju neku od ovih dijagnoza kaže da je tačno da naš sistem treba menjati, ali da pri ugledanju na zapad treba paziti da ne pređemo granicu koja je, kako kaže, možda već odvela decu u neku drugu krajnost u tim razvijenijim zemljama.
”Upravo zbog tih problema sa pažnjom o kojima govorimo, deca u Belgiji imaju joga lopte na kojima sede kako bi mogli da skakuću ako im je to potrebno. Zatim na ivicama stola imaju gumene zaštite da mogu da udaraju nogama, tu su im i nekakve loptice za smirivanje, kao i slušalice, za slučaj da ih ometaju zvuci iz okruženja. Treba ipak biti pažljiv da se ne pretera ni u kreiranju tog okruženja koje će pratiti dete.” – ističe ona dodajući da ona, kao vaspitač, ne može da kaže da neko dete ne treba da sedi na joga lopti već da taj impuls koje ono ima treba da se usmeri na drugačiji način.
”To je vrlo tanka nit, gde morate biti vrlo pažljivi” – kaže Trifunović.
Govoreći o uticaju koji roditelj ima na dete, bez obzira na to da li je ono urednog razvoja, Anđelić kaže:
”Moje iskustvo je da su najgora deca savršenih roditelja. Verujte mi. To su najozbiljniji problemi takve dece gde je sve po protokolu, sve na vreme, sve se zna. Deci je potrebno da vide da i mi roditelji grešimo. I onda daje sebi dozvolu da i oni to smeju. Kad vide da nije sve savršeno, ali da se trudimo da živimo jedan ѕdrav život koliko je to moguće i da smo opušteni u tome.” – rekla je Snežana Anđelić.