Снежана Голић: “Одрасли су ти који преузимају дечије успехе осећајући их као своје, стиде се њихових неуспеха и неспретних грешака…”

31 августа, 2021

Колико је тога погрешног у свету, друштву, у ком се дешава масовна туча родитеља док деца гледају престрављена, ваљају се у блату и од страха чупају косу?

О чему ти родитељи у тим тренуцима размишљају? О добробити своје деце сасвим сигурно не.

Вест која је јуче обишла целу земљу и коју су сви медији пренели, а тиче се масовне туче родитеља на дечјој фудбалској утакмици у Новом Саду, оставља кнедлу у грлу. Неком је, можда, смешно. Свашта, потукли се због спорта, па још дечјег.

Али, шта се заправо крије иза једног оваквог инцидента, који је, можемо слободно рећи, пораз модерног родитељства, оног које гаји велике амбиције за своју децу?

“Ова туча није једина, разликује је само то што је била већих размера па су је медији пренели. Она је још један доказ у низу да су одрасли украли деци игру, хоби, детињство. Где год се окренем видим исто – одрасле (тренере и родитеље) који децу користе као продужену шансу да се остваре у спорту, школи, уметности, да се друже.”, – каже за наш портал педагог Снежана Голић и додаје:

“Одрасли су ти који преузимају дечије успехе осећајући их као своје, стиде се њихових неуспеха и неспретних грешака на којима би деца требало здраво и безбрижно да расту и уче. Утакмица, без надзора родитеља, готово да више не постоји. Када је корона била нада да ће деца мало играти за своју душу, без публике, неко се сетио “лајв стрима” (преноса дечјих утакмица уживо). Језиво.” – искрена је наша саговорница.

Снежана је педагог са дугогодишњим искуством и предавач у Покрајинском секретаријату за спорт у Новом Саду, на предмету Основе педагогије у спорту. Радила је и у школи и вртићу, а сада има свој развојни центар у Новом Саду, где ради са чак 300 дечака и девојчица учећи их важним животним вештинама, уливајући им самопоуздање и спремајући их управо за живот у друштву које није увек наклоњено онима који желе да следе своје снове.

“Када само помислим на притисак који ствара присуство родбине до трећег колена, на сваком мечу, жао ми је деце. Деца нису ни окушала игру игре ради. Не знају шта је то. А још када се одрасли вређају, свађају и туку, што данас није реткост, већ правило, хоби постаје идеално место за развој анксиозности и губитак самопоуздања, уместо да је здрав за децу, у сваком смислу. Физичко и психичко израбљивање деце зарад резултата је најчешћи случај. Још не знају да пливају и да се окупају сами, али имају дрес са презименом и уче енглески. Част изузецима, који тешко опстају на пијаци тренерских и родитељских амбиција.” – каже Снежана.

Она верује да би утакмице с публиком требало да се дешавају максимално пет до шест пута годишње, а да остале активности током године буду само дечје. Званична такмичења до 12. године, каже, треба забранити законом, што су неке земље већ урадиле.

“По природи, а и опредељењу сам оптимиста, али ако причамо о спорту за децу од 5 до 13 година ситуација је драматична. Касније још гора, али су деца, бар колико толико, свесна и зрела.
Понављам, постоје и даље клубови где деца уживају без опреме од 20.000 динара, без прескупих турнира и публике сваког викенда, али су права реткост. Како се то десило? Педагошке незналице и користољубиви појединци су обманули наивне родитеље, ето како. Најлакше мете су родитељи који поред спорта нису ни прошли, а сада се преко деце надограђују.” – објашњава наша саговорница и додаје:

“Са 15 година деци је 10. такмичарка сезона, уморни су, повређени више пута, константно под притиском, никад довољно добри тати са стомаком који “живи” на огради терена и тренеру који никада није играо пред ТВ камерама… Понављам, част изузецима, али мало их је.” –

Она каже да је погрешан и онај приступ родитеља који често можемо да чујемо, где кажу “НАШ тренер, МИ смо победили.”, “Јуче СМО имали утакмицу, били СМО одлични.”

“Чија је то прича и зашто сте стално ту? Требало би да ми, одрасли, имамо своје хобије и у њима да уживамо, док су деца на другом крају града са својим вршњацима и ЕДУКОВАНИМ, ПСИХИЧКИ СТАБИЛНИМ тренерима. Не надам се да ће се то десити у наредних 10 година, бар. До не дај Боже неких самоубистава, када ћемо почети сви да размишљамо како је тој деци… Јако сам љута и тужна.” – искрено каже Снежана Голић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама