Пре много година, васпитачи, учитељи и наставници (тада професори), педагози, психолози, а посебно директори, имали су право да у школи реагују како год процене да је потребно. Већина је штитила децу и себе од насилника и „насилника“ данас незамисливим методама.
Међу онима који су у то време одрастали, много их је који се тога сећају са сетом, јер су се осећали безбедно. Ако се понашам у складу с правилима школе – безбедан сам, неће ме дирати наставници.
Али ни Пера, ког тата туче сваку ноћ, неће моћи на мени да искаљује свој (разумљиви) бес. Насилни другар (без обзира на узрок и психолошку оправданост) неће смети да малтретира ни моје наставнике, ни мене, ни спремачице, ни куче у дворишту. Његов проблем остаје његов, ван зидина и интересовања школе.
„Марш напоље“ се користило колико и „Добар дан“ у служби обезбеђивања мира на часовима.
Да ли су деца напољу обила трафику, украла ауто или некога тукла? Не зна се, а није ни битно јер су уписани да су напољу.
Другој групи деце и тада и дан данас све то је било стресно и није им деловало као „правда“. Тако је то било. Дебата, на ту тему, могла би трајати бесконачно.
Али…
Пре много година један наставник је био страшно нервозан. Приватни проблеми савладали су професионализам. За ручак је био пасуљ. Несташни Мика из шале је другару у тањир убацио парче хлеба.
Наставник, већ нервозан због приватних проблема, бесно је ишчупао Мики прамен косе, убацио у тањир и рекао – једи.
Овај прича је истинита. Један по један, испади ПОЈЕДИНАЦА учинили су да наставници изгубе сва права.
„Окомиће ми се на дете“ је, тад давно, заустављало многе родитеље у борби за било каква права младих. То се није смело ни помислити. Поправни или искључење долазили су лагано, као 2 и 2. Гласање на седници и ћао. Проблематичан ђак је искључен, друштво добија нови проблем, али конкретна школа нема више ништа са тим. Улица ће решити боље.
Данас, трпимо велике последице губљења наставничких права, ауторитета и утицаја. Дакле, почетак и крај је у селекцији кадра, ком би смео да „одрешиш руке“. Поента је у томе да се људи као наставник који је почупао Мику не смеју никад запослити у школи нити радити с децом.
Следећи пут када кажете да је штета што данас више није као пре, сетите се и Мике, али и Пере, његовог тате и његове жртве…
Трећи модел нама треба, с правом назван ЗЛАТНА средина.
Аутор: Снежана Голић, педагог
Poštovana,
Vrlo odokativno pristupanje ozbiljnom problemu poprilično nesredjenim tekstom ne doprinosi ni razumevanju ni rešavanju gotovo bezizlazne situacije. „Sreća“ jedne profesije se ogleda u tome koliko mladih ljudi hrli ka njoj a koliko beži iz nje.
Pisac ovog teksta, rekla bih, veoma je mlad. Do pre samo 20 godina, batina je bilo legalno sredstvo vaspitanja, a decu su vaspitavali (ne samo batinama, već i rečima) svi-roditelji, komšije, nastavnici, slučajni prolaznici. Nepristojno ponašanje dece nije se tolerisalo i deca su uglavnom imala samo obaveze.
Onda je došlo do osvešćenja, uslovno rečeno, pa se akcenat prebacio na prava, dok su obaveze sasvim zapostavljene.
Došli smo do toga da se svaka vaspitna metoda posmatra kao ugrožavanje tih prava, a dece sa problematičnim ponašanjem, logično, sve je više.
Nisu loši nastavnici ti koji su odgovorni za ovakvo stanje. Odgovorna je ta agendica o pravima bez obaveza, jer ni jedan ekstrem nije dobar.
Nemam vise snage
Ne slazem se sa ovim tekstom mislim da nije istinit. Kao po pravilu u skolama se godinama vodi rat izmedju pedagoga, psihologa i prosvetnih radnika. Gotovo da nema prosvetnog radnika da nije maltretiran od strane uprave skole. Pedagozi i psiholozi imaju pre svega zadatak da se bave disciplinom dece i da rade sa problematicnom decom. Njima je to tesko mnogo im je lakse da se bave prosvetarima i da ih uce sta treba da rade. I tu dolazi do sukoba jer prosvetni radnici su obuceni za rad. Ali imajuci u vidu disciplinu koja je na niskom nivou u skolama to znaci da pedagozi i psiholozi ne rade svoj posao kako treba. Disciplina je bila mnogo bolja kada nije bilo psihologa i pedagoga.
Ali ondA dodje neki K. pobije svojih desert drugara I ne mozes mu nista jer zakon stiti „nevinasce“.Dzaba smene ministara jer partije na vlasti se dodvoravaju jedna drugoj a ljudski razum I osecanja se ne postuju.
Није крив наставник Мика. То сви знамо. И мени је један наставник Паја чупао уши. Па шта? И требао је. Сви ми добро знамо зашто је овако у школству,али нико неће да призна. Сви знамо да је проблем што смо добили налог са запада да препишемо њихове законе који дају право деци да раде шта хоће. Е зато смо изгубили наставнике. Тих испада наставника је било увек,и никаквих проблема није било. Док нису доведени закони да се деци дају права да раде шта хоће. И ево вам сад