Коментар на текст Никад више контроле, никад више семинара, а никад гора ситуација
Колега, ваш текст више говори о онима који су промашили професију него о наставницима који тај посао раде квалитетно и часно. Покушаћу да објасним, део по део одговарајући на “изазове” из вашег помало гневног текста. Гнев је оправдан али, чини ми се, погрешно усмерен.
Адмнистрација не треба да буде сама себи сврха већ да нам помогне да квалитетније урадимо свој посао. Оно што реално нико никада неће прочитати и никоме никада неће требати, и не треба да се пише! Инклузија се не ради папирима, борба против насиља се не ради папирима, а документовати не значи писати есеје о сваком нашем кораку! Написати само оно што је важно да буде документовано и не буде заборављено. Као доказ и путоказ. Кратко и суштински.
Наставник који пише непотребну админситрацију је сам за то одговоран. Нико нема право да икога натера да пише нешто што није прописано неким актом. Не пишем ово као паролу. Провела сам 23 године у учиноици и увек ми је био приоритет рад са ученицима и рад на себи. И поред успеха и награда увек сам била “на тапету” (тј. на списковима “опомене” на огласној табли) због тога што нисам писала онако како је неко замислио и надоградио прописе по сопственом нахођењу. Оно што је временом, у протеклих десетак година нарасло као захтев за админситрацијом свакако није добро и против тога се сада и боримо! Не може се не записати уопште оно што је неопходно, али кратко и на смислен начин свакако може и треба.
Имате током недеље 40 сати од којих проведете на самим часовима 20*45’=900’=15 сати. Да не ширим причу, рачуница је овде сасвим јасна колико нам је још сати недељно остало… Нема толико текста у школи који би се писао 25 сати недељно, тј ако неко заиста толико проведе у писању онда дебело није разумео ни прописе ни свој посао. Нека 5 сати оде на одморе (мада закон каже пола сата дневно), остаје вам још 20 сати. То је више него довољно да се припремите за час, једном месечно испланирате шта ћете радити на часовима тог месеца и ако сте одељењски старешина да урадите редовне недељне статистике изостајања и осталог што иде уз ту дужност, али и да већи део тог времена ипак посветите ученицима изван оних 45′.Не верујем да баш сваког дана проведете у школи пишући администрацију 4 сата… Толико се остаје само пар дана пред већа и крај полугођа и то често да би се надокнадило оно што се није радило редовно. Тај “прековремени” рад иначе компензуејмо тако што смо у школи мање током мирнијег дела наставне године, као и за време док су ученици на распусту.
А сад идем редом да вам одговорим на остала питања или поставим потпитање тамо где не разумем кртику (не кажем да није оправдана, али желим да поправимо што се поправити може).
Портфолио за почетак напишете на једној страни (не треба вам више од сат времена годишње), основно, нпр. почетком јула или крајем августа кад немате часове већ имате 8 сати дневно за све остало (адмиснтрацију, припрему кабинета, планирања и договарања са колегама), а касније само дописујете кад урадите нешто, добијете награду, направите угледни час. Допишете у њега једну реченицу и то је то. Докази у виду сертификата су већ у вашем досијеу у правној служби. Нема основа да неко захтева да фотокипиратеи детаљно описујете све што сте икада урадили да би напунили картонску фасциклу. То с правом можете да одбијете.
“Евиденција стандарда” – не знам шта је то и ко то од вас тражи и са којим образложењем? А поштовање стандарда је нешто што апсолутно свака струка захтева. Да ли би пристали да вас лечи лекар који не поштује стандарде? Са ли би сте купили храну која није припремљена у складу са стандардима?
Наставник који мисли да своје радно место треба да спаси папирима а не радом са ученицима без тог радног места и треба да остане и уступи га онима који ће се организовати тако да више раде са ученицима а мање пишу. Али морају да запишу толико да би документовали тај свој рад. У свакој струци, без изузетка, запослени је одговоран да на неки начин евидентира и свом претпостављеном документује шта је урадио.
Школа ће бити без (или бар са мање) насиља не ако пишете измишљене извештаје него ако сте за време одмора са ученицма у дворишту, ако их ангажујете на неком друштвено-корисним раду у школи, правилно распоредите задужења онима који имају вишак енергије, разговарате када уочите да им је то потребно, ако наставници физичког редовно држе своје секције и адектавно спортски ангажују свако дете према његовим могућностима, склоностима и развојним потребама.
Више семинара? До сад је било 120 сати за 5 година, тј 24 сата годишње, односно 3 дана стручног усавршавања у струци која захтева да пратите развој и науке и образовних технологија, у струци која пропагира деци учење и усавршавање. Три дана уложите да би били бољи у свом послу преосталих триста и нешто. Није тако много. И пре 30 и 40 година проводили су наставници сваког јануара по неколико дана у Београду на семинару. Сад је лакше, дођу наставнику семинари у сопствени град, школу, има их на интернету, не мора да иде на тај један који је за све исти већ има слободу да изабере од оних више стотина из каталога баш онај који му треба да би развијaо себе тамо где је уочио да му недостају компетенције. Тешко да је неко од нас толико савршен да баш ништа ново не мора да научи.
Е сасвим се слажем да не треба нико да буде уплашени миш и да пише оно што није ни прописано ни потребно. На жалост, често сам сведок, кроз притужбе наставника, да су затрпани писањем нечега што заиста ни један пропис нити здрава логика не захтевају. Да им се тражи преписивање којечега, инситирање на папирима уместо електронских записа, да се тражи опширно писање нечега што је теже после и прочитати и разумети уместо сјезгрене ефикасне евиденције.
Систем не захтева гомилу папира на првом месту, ти папири управо и говоре о томе да су на првом месту ученици и њихова добробит, функционално знање а не администрирање. Папири само треба да испрате тај рад. Дискретно и квалитетно, а не опширно. Ко то ради другачије (или од других захтева другачије) промашио је професију.
Снежана Марковић