Komentar na tekst Nikad više kontrole, nikad više seminara, a nikad gora situacija
Kolega, vaš tekst više govori o onima koji su promašili profesiju nego o nastavnicima koji taj posao rade kvalitetno i časno. Pokušaću da objasnim, deo po deo odgovarajući na “izazove” iz vašeg pomalo gnevnog teksta. Gnev je opravdan ali, čini mi se, pogrešno usmeren.
Admnistracija ne treba da bude sama sebi svrha već da nam pomogne da kvalitetnije uradimo svoj posao. Ono što realno niko nikada neće pročitati i nikome nikada neće trebati, i ne treba da se piše! Inkluzija se ne radi papirima, borba protiv nasilja se ne radi papirima, a dokumentovati ne znači pisati eseje o svakom našem koraku! Napisati samo ono što je važno da bude dokumentovano i ne bude zaboravljeno. Kao dokaz i putokaz. Kratko i suštinski.
Nastavnik koji piše nepotrebnu adminsitraciju je sam za to odgovoran. Niko nema pravo da ikoga natera da piše nešto što nije propisano nekim aktom. Ne pišem ovo kao parolu. Provela sam 23 godine u učinoici i uvek mi je bio prioritet rad sa učenicima i rad na sebi. I pored uspeha i nagrada uvek sam bila “na tapetu” (tj. na spiskovima “opomene” na oglasnoj tabli) zbog toga što nisam pisala onako kako je neko zamislio i nadogradio propise po sopstvenom nahođenju. Ono što je vremenom, u proteklih desetak godina naraslo kao zahtev za adminsitracijom svakako nije dobro i protiv toga se sada i borimo! Ne može se ne zapisati uopšte ono što je neophodno, ali kratko i na smislen način svakako može i treba.
Imate tokom nedelje 40 sati od kojih provedete na samim časovima 20*45’=900’=15 sati. Da ne širim priču, računica je ovde sasvim jasna koliko nam je još sati nedeljno ostalo… Nema toliko teksta u školi koji bi se pisao 25 sati nedeljno, tj ako neko zaista toliko provede u pisanju onda debelo nije razumeo ni propise ni svoj posao. Neka 5 sati ode na odmore (mada zakon kaže pola sata dnevno), ostaje vam još 20 sati. To je više nego dovoljno da se pripremite za čas, jednom mesečno isplanirate šta ćete raditi na časovima tog meseca i ako ste odeljenjski starešina da uradite redovne nedeljne statistike izostajanja i ostalog što ide uz tu dužnost, ali i da veći deo tog vremena ipak posvetite učenicima izvan onih 45′.Ne verujem da baš svakog dana provedete u školi pišući administraciju 4 sata… Toliko se ostaje samo par dana pred veća i kraj polugođa i to često da bi se nadoknadilo ono što se nije radilo redovno. Taj “prekovremeni” rad inače kompenzuejmo tako što smo u školi manje tokom mirnijeg dela nastavne godine, kao i za vreme dok su učenici na raspustu.
A sad idem redom da vam odgovorim na ostala pitanja ili postavim potpitanje tamo gde ne razumem krtiku (ne kažem da nije opravdana, ali želim da popravimo što se popraviti može).
Portfolio za početak napišete na jednoj strani (ne treba vam više od sat vremena godišnje), osnovno, npr. početkom jula ili krajem avgusta kad nemate časove već imate 8 sati dnevno za sve ostalo (admisntraciju, pripremu kabineta, planiranja i dogovaranja sa kolegama), a kasnije samo dopisujete kad uradite nešto, dobijete nagradu, napravite ugledni čas. Dopišete u njega jednu rečenicu i to je to. Dokazi u vidu sertifikata su već u vašem dosijeu u pravnoj službi. Nema osnova da neko zahteva da fotokipiratei detaljno opisujete sve što ste ikada uradili da bi napunili kartonsku fasciklu. To s pravom možete da odbijete.
“Evidencija standarda” – ne znam šta je to i ko to od vas traži i sa kojim obrazloženjem? A poštovanje standarda je nešto što apsolutno svaka struka zahteva. Da li bi pristali da vas leči lekar koji ne poštuje standarde? Sa li bi ste kupili hranu koja nije pripremljena u skladu sa standardima?
Nastavnik koji misli da svoje radno mesto treba da spasi papirima a ne radom sa učenicima bez tog radnog mesta i treba da ostane i ustupi ga onima koji će se organizovati tako da više rade sa učenicima a manje pišu. Ali moraju da zapišu toliko da bi dokumentovali taj svoj rad. U svakoj struci, bez izuzetka, zaposleni je odgovoran da na neki način evidentira i svom pretpostavljenom dokumentuje šta je uradio.
Škola će biti bez (ili bar sa manje) nasilja ne ako pišete izmišljene izveštaje nego ako ste za vreme odmora sa učenicma u dvorištu, ako ih angažujete na nekom društveno-korisnim radu u školi, pravilno rasporedite zaduženja onima koji imaju višak energije, razgovarate kada uočite da im je to potrebno, ako nastavnici fizičkog redovno drže svoje sekcije i adektavno sportski angažuju svako dete prema njegovim mogućnostima, sklonostima i razvojnim potrebama.
Više seminara? Do sad je bilo 120 sati za 5 godina, tj 24 sata godišnje, odnosno 3 dana stručnog usavršavanja u struci koja zahteva da pratite razvoj i nauke i obrazovnih tehnologija, u struci koja propagira deci učenje i usavršavanje. Tri dana uložite da bi bili bolji u svom poslu preostalih trista i nešto. Nije tako mnogo. I pre 30 i 40 godina provodili su nastavnici svakog januara po nekoliko dana u Beogradu na seminaru. Sad je lakše, dođu nastavniku seminari u sopstveni grad, školu, ima ih na internetu, ne mora da ide na taj jedan koji je za sve isti već ima slobodu da izabere od onih više stotina iz kataloga baš onaj koji mu treba da bi razvijao sebe tamo gde je uočio da mu nedostaju kompetencije. Teško da je neko od nas toliko savršen da baš ništa novo ne mora da nauči.
E sasvim se slažem da ne treba niko da bude uplašeni miš i da piše ono što nije ni propisano ni potrebno. Na žalost, često sam svedok, kroz pritužbe nastavnika, da su zatrpani pisanjem nečega što zaista ni jedan propis niti zdrava logika ne zahtevaju. Da im se traži prepisivanje koječega, insitiranje na papirima umesto elektronskih zapisa, da se traži opširno pisanje nečega što je teže posle i pročitati i razumeti umesto sjezgrene efikasne evidencije.
Sistem ne zahteva gomilu papira na prvom mestu, ti papiri upravo i govore o tome da su na prvom mestu učenici i njihova dobrobit, funkcionalno znanje a ne administriranje. Papiri samo treba da isprate taj rad. Diskretno i kvalitetno, a ne opširno. Ko to radi drugačije (ili od drugih zahteva drugačije) promašio je profesiju.
Snežana Marković