Док растресам косу испред огледала, питам се да ли је могуће да ми за сваку свечану прилику фризура буде баш онаква какву нисам желела. Премештам нервозно праменове, скидам шнале, али помоћи нема. Све је горе. А лепо сам рекла да нећу ништа посебно. Само обично. Али:
– Свашта. Како обично?! Која ти је то матура по реду? – пита ме фризерка.
– Осма. – одговарам.
– Осма!!! Ма, свака теби част! Колико је то година? Чекај, па колико још имаш до пензије?
И зато сад стојим и гледам се немоћно. Облак на глави, олуја иза чела. Овако дислоцирана не могу ни на пијац. Можда проблем није у коси?
За прву матуру сам пар недеља бирала фризуру и вратила се кући са пунђом. Опет се мајсторица смејала јер сам се плашила да није то, ипак, претенциозно.
– Свашта. Па, знаш ли ти какве сам ја данас пунђе дизала овим девојчицама. То се, бре, не пита колико има година. Свака би да буде нешто. Где само нађу те слике да их човек пита?! А тек мајке! Пустиле их, а после им ђаво крив…
Ништа нисам рекла, али сам увече гледала моје одједном девојке, лепе и неспретне у улози коју први пут играју у животу. Високе сандале које се криве од спортског хода, шминка коју проверавају на пола сата, а онда све то побацају, забораве на маскаре и босе играју до фајронта.
Зашто ми онда ове речи од пре тридесет година и даље штекћу по глави? Не знам. Само не дам да ми неко дира децу.
Скидам хаљину са вешалице. Не, није нова, али може да прође. Сандале нећу, на штиклама ћу се клизати. Обучем се и… фијаско. Из огледала пиљи антикварно лице са фотографије поред бањске чесме. Гледам на сат. Имам времена за кафу. Размислићу.
Умивам се и чујем:
– Разредна, узели нам пиштоље. Кажу да се Вама јавимо.
Смејем се у себи док их се сећам мокрих од поливања. Румени и без даха. Прекидају једни друге, бесни, јер губе од игре коју чекају читаве четири године, пожурују ме:
– Они кажу, нека вам разредна врати кад вас је пустила да радите шта хоћете.
Нисам им вратила. Прскали су се уз цику и без тога, шетали ходницима у мокрим прилепљеним мајицама као коначно најстарији. А ја сам се правила да не чујем када ми кажу: ено опет они твоји…Не дам да ми неко дира децу.
Растежем кафу и претурам по ормару. Вадим већ четврту комбинацију. Замишљам како у свакој од њих излазим из кола и пролазим кроз шпалир родитеља, па се смрзнем. Кад бих могла да се само некако депортујем директно за сто. Палим цигару над овом вечном паником, само да се смирим и о свему трезвено размислим. Дакле, излазим из кола, пролазим, фрка ми је и искачу два лица. Беле кошуље и фармерице. Коса се сија од гела.
– Разредна, Ви знате да нас двојица пушимо. Знате? Добро, само да питамо да ли је дозвољено вечерас пушење за ђаке. Ипак је матура.
– Јесте. Хајде, сви троје палимо по једну пре него што уђемо. Само имам једну молбу. Кад припалимо, да се сликамо и пошаљемо родитељима слику. Може ли тако?
– Е, разредна…није фер.
– Јесте фер. Ако не смете са цигаром пред родитеље, још сте мали.
Дежурна мама је касније усплахирено дотрчала да пријави једног од њих. Правила сам се да је не чујем због буке и гледала мог одједном момка како трапаво скаче уз откачени ритам, са распасаном кошуљом и панталонама накриво. Не дам да ми дирају децу.
И шта сад ја радим у овој урнебес соби, испред отвореног ормара, са две различите ципеле на ногама док вртим калеидоскоп и шепам до огледала? Спремам се да испратим још једну децу и опет останем сама. Па се вратим у нови разред. У двадесет пари нових очију које ће ме гледати са ишчекивањем. А ја ћу у њима тражити старе очи и чути старе реченице, па ћу, уз тешку грижу савести, лагати како сам добра, фина и знатижељна. Онда ће и то проћи, заборавиће се, ново ће се разместити, окупирати ми дане и расцепкати сећање. И опет ће то постати моја деца. И опет ћу седети у раскупусаној соби јер не знам шта да обучем, немоћна од страха да ћу их разочарати.