Dok rastresam kosu ispred ogledala, pitam se da li je moguće da mi za svaku svečanu priliku frizura bude baš onakva kakvu nisam želela. Premeštam nervozno pramenove, skidam šnale, ali pomoći nema. Sve je gore. A lepo sam rekla da neću ništa posebno. Samo obično. Ali:
– Svašta. Kako obično?! Koja ti je to matura po redu? – pita me frizerka.
– Osma. – odgovaram.
– Osma!!! Ma, svaka tebi čast! Koliko je to godina? Čekaj, pa koliko još imaš do penzije?
I zato sad stojim i gledam se nemoćno. Oblak na glavi, oluja iza čela. Ovako dislocirana ne mogu ni na pijac. Možda problem nije u kosi?
Za prvu maturu sam par nedelja birala frizuru i vratila se kući sa punđom. Opet se majstorica smejala jer sam se plašila da nije to, ipak, pretenciozno.
– Svašta. Pa, znaš li ti kakve sam ja danas punđe dizala ovim devojčicama. To se, bre, ne pita koliko ima godina. Svaka bi da bude nešto. Gde samo nađu te slike da ih čovek pita?! A tek majke! Pustile ih, a posle im đavo kriv…
Ništa nisam rekla, ali sam uveče gledala moje odjednom devojke, lepe i nespretne u ulozi koju prvi put igraju u životu. Visoke sandale koje se krive od sportskog hoda, šminka koju proveravaju na pola sata, a onda sve to pobacaju, zaborave na maskare i bose igraju do fajronta.
Zašto mi onda ove reči od pre trideset godina i dalje štekću po glavi? Ne znam. Samo ne dam da mi neko dira decu.
Skidam haljinu sa vešalice. Ne, nije nova, ali može da prođe. Sandale neću, na štiklama ću se klizati. Obučem se i… fijasko. Iz ogledala pilji antikvarno lice sa fotografije pored banjske česme. Gledam na sat. Imam vremena za kafu. Razmisliću.
Umivam se i čujem:
– Razredna, uzeli nam pištolje. Kažu da se Vama javimo.
Smejem se u sebi dok ih se sećam mokrih od polivanja. Rumeni i bez daha. Prekidaju jedni druge, besni, jer gube od igre koju čekaju čitave četiri godine, požuruju me:
– Oni kažu, neka vam razredna vrati kad vas je pustila da radite šta hoćete.
Nisam im vratila. Prskali su se uz ciku i bez toga, šetali hodnicima u mokrim prilepljenim majicama kao konačno najstariji. A ja sam se pravila da ne čujem kada mi kažu: eno opet oni tvoji…Ne dam da mi neko dira decu.
Rastežem kafu i preturam po ormaru. Vadim već četvrtu kombinaciju. Zamišljam kako u svakoj od njih izlazim iz kola i prolazim kroz špalir roditelja, pa se smrznem. Kad bih mogla da se samo nekako deportujem direktno za sto. Palim cigaru nad ovom večnom panikom, samo da se smirim i o svemu trezveno razmislim. Dakle, izlazim iz kola, prolazim, frka mi je i iskaču dva lica. Bele košulje i farmerice. Kosa se sija od gela.
– Razredna, Vi znate da nas dvojica pušimo. Znate? Dobro, samo da pitamo da li je dozvoljeno večeras pušenje za đake. Ipak je matura.
– Jeste. Hajde, svi troje palimo po jednu pre nego što uđemo. Samo imam jednu molbu. Kad pripalimo, da se slikamo i pošaljemo roditeljima sliku. Može li tako?
– E, razredna…nije fer.
– Jeste fer. Ako ne smete sa cigarom pred roditelje, još ste mali.
Dežurna mama je kasnije usplahireno dotrčala da prijavi jednog od njih. Pravila sam se da je ne čujem zbog buke i gledala mog odjednom momka kako trapavo skače uz otkačeni ritam, sa raspasanom košuljom i pantalonama nakrivo. Ne dam da mi diraju decu.
I šta sad ja radim u ovoj urnebes sobi, ispred otvorenog ormara, sa dve različite cipele na nogama dok vrtim kaleidoskop i šepam do ogledala? Spremam se da ispratim još jednu decu i opet ostanem sama. Pa se vratim u novi razred. U dvadeset pari novih očiju koje će me gledati sa iščekivanjem. A ja ću u njima tražiti stare oči i čuti stare rečenice, pa ću, uz tešku grižu savesti, lagati kako sam dobra, fina i znatiželjna. Onda će i to proći, zaboraviće se, novo će se razmestiti, okupirati mi dane i rascepkati sećanje. I opet će to postati moja deca. I opet ću sedeti u raskupusanoj sobi jer ne znam šta da obučem, nemoćna od straha da ću ih razočarati.